Postoji li neka institucija kojoj verujete? Postoji li medij čije informacije ne proveravate? Postoji li osoba iz javnog života u čiju iskrenost ne sumnjate?
Lažne vesti i manipulacija informacijama imaju svoju reč. Kada je Tramp prvi put izgovorio fake news i na taj način ozvaničio pojam koji postoji, zapadni svet se skandalizovao, a zatim ovaj izraz proglasio za izraz godine shvatajući da će naredna era biti njime obeležena. Počela su da stižu upozorenja da se ne veruje svemu što se vidi i čuje. Velika moć veštačke inteligencije je iza ovih upozorenja stavila još nekoliko uzvičnika.
Ne sećam se da je provala fake news kod nas izazvala bilo kakav potres. Mi već dugo vestima ne verujemo. One se na ovim prostorima proizvode kao vodica za sluđivanje javnog mnjenja koje obeshrabreno zamešateljstvom protivrečnih činjenica ima dva izlaza. Jedan je da se čvrsto opredeli za stranu kojoj će pokloniti poverenje. Drugi je da se beznadno preda sumnji i odustane…jer…i tako svi lažu.
Mi ne verujemo ni institucijama. Ne postoji tabla sa državnim natpisom gde nismo bili prevareni ili poniženi. Ili smo joj verovali kao uzorni građani, pa ispali mamlazi, ili je ona za nas ostala zatvorena i nepristupačna jer nismo imali čoveka. Zatim smo saznali za nedolične biografije pojedinih službenika, uverili se u korupciju, bili preveslani za nekakva plaćanja, lečeni pogrešno ili nikako, presuđeni nepravedno…
Nekada su u selima pop i učitelj bili osobe od poverenja. Danas ne verujemo ni sudijama, ni policiji, ni nastavnicima, rektora univerziteta smo prikucali na fasade sramnih natpisa, građevinari su ocrnjeni, lekari ismejani, radnici svedeni na potrošnu robu, trgovina na šibicarenje, poljoprivreda potonula u blato do pola točkova i svakim pokretom se ukopava sve više…politika prezrena kao prostitucija…
Narod baulja i snalazi se. Svađa se, pravi kombinacije i gleda samo sebe. Nestalo je solidarnosti, obraza i časti. Jer, u borbi za opstanak sve je dozvoljeno.
U takvom okruženju rastu naša deca! Ona se ne uče samo knjigom. Ona gledaju svet oko sebe i prepisuju model koji imaju pred sobom. Uklapaju se u realni svet.
Svako, sa bar malo znanja iz psihologije, zna da je za oblikovanje čoveka najbitnije rano doba. Veštine i mehanizmi koje mlado biće usvoji ostaju kao bazični do kraja života.
Škola odavno nije mesto poverenja. A urušavaju je svi. I društvo koje na obrazovane ne gleda blagonaklono, već svaku kritiku doživljava kao izdaju, i nastavnici koji, u nemanju rešenja, podležu kolotečini, i roditelji koji gledaju da za svoje dete izvuku najbolje, i, na kraju, đaci koji se snalaze kako znaju i umeju. Đaci su tu najmanje krivi jer su deca. Mi ih gajimo u svetu na koji smo pristali, svojim ponašanjem i razmišljanjem oblikujemo njihove korake.
Kada učenik u školi prepisuje, kada kalkuliše na kraju godine moleći za ocene jer mu treba za prosek, kada mu domaći uradi roditelj ili plaćeni nastavnik, kada umesto lektire pročita skraćenu verziju sa interneta, kada mu sve to prođe, ko je kriv? Đak ili nastavnik?
Kada je učenik uhvaćen u prevari i roditelj ne želi to da prizna ili kod kuće zajedno sa detetom ispravlja rezultate kontrolnog, a zatim se svađa tražeći da sve bude priznato kao regularno, ko je kriv? Đak ili roditelj?
Kada učenik ne poštuje školska pravila, a zajednica to ne vidi, ili ne želi da vidi jer to dete nečije, ili tumači nasilje kao nestašluk, ko je kriv? Đak ili kompletan sistem?
Kada nastavnik pod pritiskom zaključi višu ocenu jer ne može da se zamera kolegama i upravi, ko je kriv? Nastavnik ili društvo koje odobrava, jer šta je to jedna ocena, ne žaleći da vidi dubinu propasti u koju klizi sa svakom ocenom datom na mufte?
Kada roditelj pošalje dete na spavanje i ostane da reže šper ploču, crta tabele i boji rad iz likovnog, ko je kriv? Roditelj ili okruženje koje je dalo roditelju za pravo da krivotvori jer je bitan krajnji rezultat, a proces je samo za obične?
Kada osmaci završe školsku godinu i ispostavi se da je trećina odličnih, a na maturskom ispitu prosek bude 11 od 20, ko je kriv? Niko! Jer, svi će se upisati, a srednja škola i tako ne znači ništa, ne znači ni fakultet, bitno je kako se snađeš.
Sa takvom porukom mi školujemo decu. Snađi se, sve je dozvoljeno, kombinuj u svoju korist. Osim toga, oni ne žive u tegli, bez obzira na to što bi većina roditelja to poželela za svoje dete da bi ga zaštitila. Ne. Oni žive u društvu nepoverenja, neprekidne podozrivosti i urušavanja pravih vrednosti. Znaju da će biti samleveni ukoliko ne steknu dovoljno debelu kožu za slušanje ili dovoljnu površnost za nehaj. Znaju da ovde najgore prolaze ispravni, oni koji ne traže vezu, oni koji veruju u princip i dosledno ga se drže, oni koji neguju čast, manire vaspitanih, integritet i kritičku vertikalu. Već u školi takvi se proglašavaju njjanjama, štreberima, šlihtarama, često su predmet ismevanja, nemaju mnogo prijatelja, do uspeha stižu teže jer ga postižu isključivo ličnim moćima, neko ih vidi kao čudake, neko ih sažaljeva. U neprekidnim sukobu sa okruženjem, oni tonu u nezadovoljni prosek, ili odlaze odavde u svet gde su njihove vrednosti poštovane kao odraz zrelosti i čestitosti.
Zato nam danas baš deca traže da se sistem promeni. Ne politička garnitura, ne vlast, ne rukovodioci. Sistem.
Autor: Biljana Vasić, prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca