Била једном једна слабашна старица која је, када је њен вољени муж умро, отишла да живи са сином, снајом и унуком.
Сваког дана њен вид и слух су се погоршавали. Понекад су се њене руке толико тресле да би се грашак из њеног тањира откотрљао на под, а супа исцурела из тањира. Син и снаја нису могли да јој помогну, али их је нервирао неред који је правила. И једног дана су рекли – што је много, много је, па су за њу поставили мали сто у ћошку поред ормара за метле и дали јој да тамо сама једе све оброке.
За време јела, она би их гледала са другог краја собе, очију пуних суза, али они тешко да су разговарали са њом, осим што би је грдили кад би јој испала кашика или виљушка.
Једне вечери, управо пре вечере, мали дечак је седео на поду играјући се са коцкама.
„Шта то правиш? – упитао га је отац озбиљно.
„Правим мали сто за тебе и маму“ – одговорио је, „Тако да можете сами да једете у ћошку када ја будем велики.“











Veoma poučno, i istinito,,,,, samo to kod nas sada ide još gorim tokom. Deca gledaju da svoje roditelje što pre smeste u starački dom, samo da bi se od njih što pre oslobodili, pri tom zaboravljajući šta su ti njihovi sada stari roditelji sve činili za njih…… Žalosno…
Budite bobri prema stari ljidima,trkalo se vrti,jedan dan i nas to cheka starost