“Kada ujutru otvorimo oči, da li prvo nešto izgovorimo ili kliknemo?”

septembar 25, 2023

„Nikakav emotikon ne može da zameni iskren osmeh i toplu reč. I na to moramo da podsećamo našu decu svakog dana.“- prof. dr Milica Andevski 

Kada bismo igrali igru asocijacije, ako bi dobili zadatak da crtežom predstavimo reč „komunikacija“, koliko nas bi nacrtalo telefon kao rešenje ovog zadatka? Koliko se tehnologija uvukla u pore naše svakodnevice, u naše trpezarije, dečje sobe, porodično vreme? Kada otvorimo oči, da li prvo nešto izgovorimo ili kliknemo? Kako komuniciramo, i da li to uopšte radimo, barem na onaj način svojstven ljudskoj vrsti? Šta je to uspešna komunikacija? 

O ovim važnim pitanjima razgovarali smo sa prof. dr Milicom Andevski, redovnom profesorkom Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na odseku za pedagogiju. Za početak, komunikaciju i način kako se ona uči, sagovornica je objasnila ovako:

„Sve što je u skladu sa samom prirodom čoveka, želja za bliskošću, za međuljudskim odnosom, prijateljstvom, interakcijom i poverenjem je ono što odlikuje uspešnu i zdravu komunikaciju. Čak i kada imamo nesuglasice, nesporazume, ali ih na adekvatan način, bez nasilja i ružnih reči rešimo, to je takođe uspešna komunikacija. Važno je znati da sve to možemo naučiti i ovladati veštinama potrebnim za adekvatan vid komuniciranja, samo ako nam je to cilj.

Roditelji i okruženje imaju veliku ulogu u tom procesu učenja, ako govorimo o najmlađim uzrastima. Pored toga, izuzetno su važni neverbalni znakovi i njihovo pravilno čitanje i prepoznavanje koji igraju ključnu ulogu u razvoju komunikacije. Poznavanje istih pokazuje koliko gledamo jedni u druge dok komuniciramo. Kada naučimo da prepoznamo emociju na nečijem licu i telu, nije važno da li razgovaramo sa crncem, Kinezom ili rođenim bratom. Emocije su prepoznatljive bez obzira na to gde smo rođeni i u kojoj kulturi. Ko je naučio sve bebe širom sveta prvi osmeh, a sve nas da na taj osmeh reagujemo pozitivno? Dete predškolskog uzrasta još u najranijim godinama ume da prepozna neke osnovne i najčešće ispoljene emocije svojih roditelja kao što su bes, tuga, sreća, briga. Treba da budemo svesni da sve to ne može da se prenese ni nauči putem tehnologije koja nam, imam utisak, sve više postaje način komunikacije umesto pomoć i olakšica u tome. Nismo mi produžena ruka tehnologiji, već ona treba da bude naše pomoćno sredstvo.“

Kada je u pitanju način međusobne komunikacije dece školskog uzrasta, njihov odnos sa roditeljima, kao i uticaj i posledice upotrebe tehnologija na tom uzrastu, prof. Andevski zapaža:

„Velika promena koju vidim je u njihovoj međusobnoj komunikaciji, svako drži svoj telefon, komuniciraju preko njega. To je nova kultura i novi bonton. Postalo je normalno da razgovaramo jedni sa drugima i u isto vreme gledamo u telefone, a nekada se to smatralo izuzetno nepristojnim i neprihvatljivim ponašanjem. Ali neću da kažem da su krivi deca i mladi. Komunikaciju ne možemo izmestiti iz konteksta, ne možemo porediti mlade nekad i sad. Oni su takvi jer je vreme drugačije, uslovi i sami odnosi. Mene lično, kada su deca školskog uzrasta u pitanju, više brine sledeće saznanje: istraživanja su pokazala da stalna umreženost i dostupnost drugima, pojedincu ne dozvoljava susret sa sobom kao ni oblikovanje identiteta.

Prof. dr Milica Andevski

Dakle, nemamo dovoljno odnosa sa samim sobom, ne razumemo sebe i zbog toga ne možemo razumeti druge. Sebe gledamo kroz alternativni prostor, kroz video igrice, a u igricama nije stvarnost. U igricama sve možemo. Koliko se snalaze u virtuelnom svetu, toliko se ne snalaze u stvarnom životu, koliko imaju prijatelja na društvenim mrežama, toliko zapravo nemaju u realnosti. Javlja se hipervigilna pažnja zbog prevelike upotrebe tehnologija. Sve to ostavlja velike posledice na komunikaciju, bliskost i međuljudske odnose u budućnosti. Deca su sve više otuđena i usamljena, emocionalno su nezreli, jer od ranog uzrasta koriste tehnologije i proživljavaju život i emocije u virtuelnom svetu, a ne u stvarnom. Ne mogu empatiju naučiti na telefonu, kao ni kontrolu emocija. A ono što je još veći problem jeste to što roditelji čak ni ne razgovaraju sa decom o tome šta gledaju na internetu, ne kontrolišu sadržaje i ne ukazuju na to šta je dobro, a šta loše u tome. I loš primer sa interneta je dobra prilika za edukativan razgovor sa detetom. 

Deci je danas nemoguće zabraniti konzumiranje sadržaja popularnih u njihovoj vršnjačkoj grupi, ali roditelj mora biti upućen u trendove koje njegovo dete prati, detetove idole i interesovanja. Mislim da bi sve to bilo lako da nisu i roditelji postali zavisnici od tehnologije pa vrlo često odlažu razgovor sa decom zbog svojih zanimacija, poslovnih mejlova i drugih sadržaja na svom telefonu. Danas su sa porodicama tableti i telefoni na porodičnom ručku. Ručamo u iluziji da smo zajedno, a zapravo nismo.“

Kao delimično rešenje i pozitivan korak našeg obrazovnog sistema, profesorka ističe uvođenje novog predmeta u školske klupe, a to je predmet vrednosne orijentacije. Smatra da je pokušaj vraćanja mladih tradicionalnim vrednostima uvođenjem dres koda, pozdravljanja profesora u učionicima – korisno, jer mladi ipak moraju da imaju određene granice i pravila ponašanja. Smatra da rezultate ovih promena ne možemo očekivati odmah, i da je za pozitivan učinak potrebno izvesno vreme. 

„Ono što svako od nas može da učini, počevši od sebe, jeste da ne dozvoljavamo da nam dan prođe bez zagrljaja svog deteta, lepe reči, pozdrava komšiji, razgovora sa prijateljem… jer se komunikacija ne odvija na mrežama, nego u realnosti. Nikakav emotikon ne može da zameni iskren osmeh i toplu reč. I na to moramo da podsećamo našu decu svakog dana“ – zaključuje prof. Andevski.

Autor teksta: Milica Pantić, master pedagog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama