Kako će roditelji ocenjivati moj rad, gospodo koji donosite ovakve odluke?
Kako će moj rad procenjivati otac koji je zlostavljao svoju ćerku, a Centar za socijalni rad mi poslao odgovor da je on ipak bolje rešenje od Doma?
Kako će me ocenjivati majka devojčice koja sa simsa višespratnice telefonom zove mene, a ne svoju majku i kaže: Skočiću sa zgrade!? A ja je smirujem, pričam joj i kupujem vreme dok vozim kolima ka njoj.
Kako će moje ocenjivanje i moju nastavu ocenjivati oni roditelji koji kažu “nije moje dete ludo, pa da ide kod psihologa”, a njihovo dete kaže “meni je baš zanimljivo da pričam sa vama”?
Ni sve nule ovog sveta neće me pomeriti ni milimetar od mog znanja, moje profesionalnosti i mog morala koje hrani samo jedna stvar: priznanje deteta.
Moju empatiju za dečiju tugu i bol zbog koje često nisam mogla da spavam, hrane odjeci “Spasili ste mi život”, “Kod vas sam učio školu života”, “Imam i drugog sina, živimo srećno sada…”.
I nijedna ocena kojom upozoravate, neće mi biti ni medalja ni teg oko vrata. Nevalidna je. Kao što je i ocenjivanje učenika u školi postalo besmisleno.
Autor: Snežana Šundrić