Tijana je kuckala prstima po stolu, čekajući da se Sara javi na telefon.
„E, Saro, imaš minut?“
„Imam, gledam instagram, ništa bitno. Reci“ reče Sara.
„Ništa, smorila sam se, mama još nije završila probni za srpski. Obećala je da će brzo da uradi, a evo već pola sata ne izlazi iz sobe! Stvarno se baš nerviram!“ reče Tijana, i diže noge na sto.
„E, i moj tata radi još, ono – ubiću se!“ reče Sara, stišavajući glas. „Nije znao neka pitanja, pa je zvao Sofijinu mamu. Brate, lepo sam mu rekla da sve što ne zna gleda na vikipediji, ali je on rekao ono kao ’oće pošteno, mislim stvarno, šta je razlika??“
„E, oni su biser! Ja ušla malopre, i pitam šta se dešava, što nije gotovo, a ona kaže kao slab internet, prebacivanje na svako pitanje vrti po tri minuta, raspad!“ reče Tijana
„Isto kaže i moj tata, nešto se zaglavljuje! Kako će matiš sutra da rade kad ovoliko ne znaju srpski! Bukvalno bih ja bolje uradila od njih!“ nasmeja se Sara.
„Čekaj, zove me nešto mama, ostani na vezi…“ reče Tijana, i otvori vrata sobe. „Molim, mama?“
Ivana je bila nervozna. Držeći se za čelo upita, „Ko ti je na telefonu?“
„Sara, što?“
„Zovi odmah Sofiju, treba mi njena mama! Ne znam trinaesto pitanje“ reče Ivana. Čelo joj je bilo oznojeno, isticalo joj je vreme, a još nije rešila sve zadatke.
„Pa, zovi je na vajber!“ predloži Tijana.
„Zvala sam, ne javlja se. Požuri!“ reče Ivana ljutito.
„Dobro…“ Tijana je duboko uzdahnula, shvatila da je situacija napeta, i nije želela da se raspravlja. „E, Saro, sori, zovem te kasnije, moram da zovem Sofiju“, reče, i prekide vezu. Zatim pozva novi broj.
„E, Sofija, ćao, je l’ ti mama tu?“
„Na vezi je sa Ilijinim tatom, reci šta treba.“ reče Sofija. Ovo je ko zna koji poziv u poslednjih pola sata, i niko ne zove nju, već svi njenu mamu!
„Ma, mama nešto ne zna, smara me da je pitam…“ reče Tijana.
„Koje pitanje? Svi je zovu za trinaesto i šesnaesto“, reče Sofija.
„Da, trinaesto, imaš rešenje?“ upita Tijana.
„Ček’ da proverim, zapisala je ako neko zove. Trinaesto…. trinaesto…. trinaesto…. aha – odgovor je drugi kvadratić, a ako zatreba šesnaesto, odgovor je Branislav Nušić“ reče Sofija.
„E, hvala mnogo, zvaću te još ako bude trebalo!“ reče Tijana.
„Ma, ništa bre, sve OK!“ nasmeja se Sofija.
„Ćao!“ Tijana prekide vezu, i reče majci: „Trinaesto ti je drugi kvadratić. Ako bude trebalo i 16, Nušić!“
„E, super.“ Ivani je laknulo, Sofijina mama je profesor srpskog jezika, i sad je bila sigurna da ima tačne odgovore! „Sad izađi, molim te! Ostalo mi je malo vremena!“
Tijana zatvori vrata za sobom, i ponovo pozva Saru. „Saro, evo me! Mislim, još radi…“
„Ne pitaj, i moj tata isto“, tužno reče Sara. „Znači, nema me! Malopre mi je bukvalno rekao da mu je javio eror 502, i morao je sve ispočetka! Umrla sam! Čekaj… Molim, tata?“ Sara prevrnu očima. Ko zna koliko puta je Vladimir od nje nešto tražio od kad je počeo da radi probni test!
„Sve mi se zamrzlo!“ očajno reče Vladimir.
„Molim????“ Sara nije mogla da veruje. Ne, ovo se ne dešava!
„Vidi! Ne mogu ništa da uradim!“ jecao je Vladimir. Kliktao je mišem, lupao po tastaturi, ali je displej ostao zamrznut i nije reagovao!
„Aaaaajaoooo!“ vrisnu Sara! „Jesi išta sačuvao??“
„Nisam, kako da sačuvam??“ reče Vladimir, držeći se za glavu. Ceo trud je bio uzalud!
„Znači, bukvalno bolje da sam ja radila!“ nervozno reče Sara, i priđe računaru. Gledala je u ukočenu sliku, bez ideje šta bi mogla da uradi.
„Saro?“ reče Tijana u telefon.
„E, nema šanse da stigne, opet mu se zamrzao ekran! Ajd moram da prekidam!“ reče Sara. „Ladno ću proći sa nula poena!“
„Čoveče, moramo da se snađemo za matiš i kombinovani, od ovog danas ništa!“
„Isto! Čujemo se!“ reče Sara.
Autor: Maja Bugarčić