Никада није право дати детету „на вољу“ да узнемирава, омета друге или се на било који начин понаша грубо или агресивно.
Свим родитељима је јасно да волети дете значи осигурати његову физичку сигурност и емоционално благостање. Но, није то једини „посао“ родитеља. Потребно је да им предочимо да није лепо да се понашају као „размажена деришта“ или насилници.
Иако ће се сасвим извесно бар једном догодити да се дете понаша непримерено, можемо много да урадимо да им помогнемо да успеју у томе да превазиђу такве ситуације.
Право питање је где се налази граница између заштите и ограничавања детета?
Прочитајте неколико корисних смерница.
Сигурност на игралишту
Добро осмотрите „терен“ и пратите непрестано свог двогодишњака/трогодишњака када користи справе на игралишту. Ово је посебно важно када покушава да се пење, испробава нешто ново или када је неко дете у близини. Имајте на уму да чак и најагилније дете може да буде ударено и оборено од стране другог.
Будите „другар-чувар“
Деци је потребна наша помоћ ако имају тенденцију да се понашају несигурно или агресивно са другом децом. Као „друг који им чува леђа“ можемо да понудимо заштиту и интервенишемо али емоционално неутрално, а не узнемирено. На овај начин можемо да блокирамо ударање, уједење, гурање итд. што је компетентније могуће, а истовремено прихватамо импулс и осећања која стоје иза њега (ако су нам јасни).
На пример, можемо ставити руку између деце да спречимо небезбедно понашање, притом говорећи:„Желиш да га удариш. Не могу ти дозволити да удариш. Чини се да не желиш да ти овај дечак буде близу. Можда би требало да се мало одмакнете један од другог?“
Наравно, родитељ у улози другара чувара разуме да је то импулсивно, неразумно, типично понашање, те да сами вербални подсетници или грдња неће бити од помоћи да се он спречи. Деци је потребно наше уверавање да им чувамо леђа док пролазе кроз ове непријатне фазе.
Ако се пак агресивно или несигурно понашање настави, можемо бити сигурни да нам дете даје јасан сигнал да му нешто не одговара – можда се осећа превише уморно, гладно или нервозно и мора да оде с игралишта кући.
Учтивост – учење правила лепог понашања
Да бисмо помогли нашој деци да остваре успеџ, морамо да обезбедимо да се придржавају „кућног реда“ конкретног окружења. То значи да им треба помоћ да схвате или се барем прилагоде одређеном амбијенту.На пример, можемо да верујемо да је пријатељица превише крута у својим правилима за игру своје деце или да се не слажемо са њеним правилом да деца треба да седе док једу или пију, али ми смо донели одлуку да убацимо наше дете у ситуацију, тако да морамо прихватити правила пријатељице. Није наше место да доводимо у питање или тестирамо ове границе.
Јавна игралишта
Јавно игралиште није другачије. Постоје одређена правила интеракције и игре која су еволуирала за локалну децу, и ми треба да помогнемо нашем детету – као госту – да их разуме и поштује. Способност прилагођавања „локалним обичајима“ је основни елемент друштвене интелигенције који ће служити нашој деци током детињства и даље.
Основна свест и обзирност
Од деце се не може очекивати да буду свесна потреба других. Стога родитељ треба да спречи да се дете пење преко реда на тобоган на игралишту или да остане на дну дуже или на други начин блокира опрему када друга деца чекају да га користе.
Мала деца имају тенденцију да се фокусирају на своје време и простор, тако да је и овде најбоље заузети позицију „другара чувара“ и без критиковања им указати да треба да буду обзирнија.
„Овај дечак сада жели да користи тобоган. Можеш ли сам да се помериш? Ево, помоћи ћу ти да му се склониш с пута, тако да не налети на тебе када склизне доле.”
Шта је са ресторанима и продавницама?
Можда делује строго, али из безбедносних разлога, али и са аспекта учтивости, родитељ има задатак да спречи дете да на јавним местима узнемирава друге својом буком, трчањем около, скидањем предмета са полица и слично.
Заправо, ми дугујемо нашој деци да заштитимо њихово достојанство у овим ситуацијама. Ако не успеју да се на овим местима понашају како треба, време је да их одведете кући и преиспитате прикладност (или барем време) да их поново доведете.
Не очекујте да ће речи бити довољне
Деца су често у стању да прате наше вербалне захтеве и упутства. Но ипак им може добро доћи наша нежна физичка помоћ. Друштвене ситуације имају тенденцију да буду веома стимулативне и ометајуће, па чак и деци која добро познају правила може требати наша помоћ да их поштују.
Како да се припремимо?
Ако припремимо наше дете унапред за ситуације и искуства помоћи ћемо му да се осећа укључено. Овим се дете оснажује, гради самопоуздање и осећај сигурности. Уз то се ублажава страх, помаже им да прихвате, па чак и да се радују новим, изазовним, непријатним или наизглед непријатним ситуацијама.
Објашњавање „кућног реда” за одређени простор био би кључни аспект ове припреме. Уместо да изричете правила и „закон“, најбоље је да то урадите у сви-смо-у-овоме-заједно стилу.
„Бака је осетљива на гласне звукове, па ако желите да вичете када смо код ње, реците ми и можемо да изађемо напоље.
Поверење – моћ да пустимо дете
Једном када поставимо своја основна ограничења, верујем да треба дозволити деци да ураде остало. Наша решења и упутства потпуно потцењују нашу децу. Видео сам децу како решавају „незгодне“ ситуације на безброј начина или, исто тако лако, одлучују само наставе даље, што је и те како флексибилно и моћно.
Наше интервенције могу несвесно научити децу да им требамо да избришемо њихово разочарење и да им покажемо шта даље да раде. Међутим, они уче много више и граде самопоуздање када признамо њихова осећања док се одупиремо искушењу да поправимо ствари. И поред обезбеђивања њиховог успеха постављањем одговарајућих ограничења, оно што нашој деци највише треба од нас је наше основно поверење у њихов процес друштвеног учења. Здраво самопоуздање и социјална интелигенција увек ће ићи руку под руку.
