Vika i sam čin vikanja većini roditelja predstavlja problem, ali takođe svi žele da ovu naviku iskorene iz svog života.
Roditelji su svesni da vikanjem ne mogu da postignu željene efekte kod dece, ona se vikanja plaše i tako ništa ne uče. Ako se vaše dete ne plaši vikanja, to samo pokazuje da ga je videlo i previše i da je razvilo odbrambene mehanizme protiv njega – i protiv vas. Rezultat toga je još neposlušnije dete.
Mi smo tu da vam pomognemo i ponudimo rešenje kako da prestanete da vičete u samo 10 koraka. Nije lako, ali i te kako vredi pokušati!
1. Obavežite se da ćete prema detetu koristiti samo ton koji pokazuje poštovanje.
Obećajte to i zvanično! Recite detetu da učite jer i vi grešite ali ćete biti bolji s vremenom! Mislite da vam je potreban trener? Vi ste sebi najbolji trener! Jedini način da postanete bolji roditelj jeste da prvo budete „roditelj“ sebi. Zato se prvo obavežite sebi da ćete raditi na svom tonu i emocijama i da se nećete istresati na deci.
2. Shvatite da je vaš roditeljski posao br.1 da upravljate svojim emocijama.
Kada to uspete, pomoćićete i detetu da nauči da upravlja svojim emocijama. Deca uče empatiju kada mi saosećamo sa njima. Deca nauče da viču na nas kada mi podignemo svoj glas na njih! Mislite o tome.
3. Znajte da su deca upravo to – deca! Ona će se i ponašati kao deca.
Jednostavno, to je njihov posao. Deca su nezrela bića koja uče. Ona ispituju naše granice kako bi videla šta se može. Ona eksperimentišu sa svojom moći kako bi naučila da je odgovorno koriste. Njihov frontalni korteks neće biti potpuno razvijen do 25.godine, što znači da ih često savladaju emocije i ona ne mogu da razmišljaju kada su u stanju uznemirenosti. I kao i svako drugo ljudsko biće, ni deca ne vole da nemaju kontrolu.
Imajte na umu da vikanjem garantujete da će dete početi da vam „odgovara“ i prkosi pre desete godine a da će vikanje sa njihove strane biti normalna pojava u pubertetu. A kada deca jačaju svoj otpor prema roditeljima ona postaju otvorenija prema vršnjacima. Roditelji tako gube uticaj baš kada im je on najpotrebniji.
4. Prestanite da sakupljate sve u sebi.
Sav bes i emocije koje taložite u sebi kada imate loš dan su vam kao drva za potpalu – sigurno će se zapaliti. Umesto toga, prestanite, preuzmite odgovornost za svoje raspoloženje, pružite sebi ono što vam je potrebno da biste se bolje osećali i prebacite se u srećnije stanje.
5. Ponudite razumevanje kada dete pokaže emociju – bilo koju emociju.
Na taj način, dete će početi da prihvata svoje sopstvene emocije, a što je prvi korak da bi naučilo kako da njima upravlja. Jednom kada nauče da kontrolišu svoje emocije, moći će da kontrolišu i svoje ponašanje. Ako osećaju da ih razumete, deca će ređe biti uznemirena i nervozna.
6. Trudite se da vidite stvari iz dečije perspektive čak i kada postavljate granice.
Kada deca veruju da smo na njihovoj strani, ona HOĆE da budu dobra, tada bolje prihvataju i ograničenja koja im postavljamo i ne izazivaju nas često.
7. Kada ste ljuti – STANITE!
Ćutite! Nemojte preduzimati ništa niti donositi bilo kakve odluke. Duboko dišite. Ako već vičete, zaustavite se na pola rečenice! Nemojte nastavljati dok se ne smirite.
8. Dišite duboko i samo razmišljajte o svojim osećanjima.
Distancirajte sebe od situacije koliko god je to moguće. Ili, umijte se malo hladnom vodom kako biste sebi skrenuli pažnju sa deteta na svoje unutrašnje stanje. Ispod besa se krije strah, i tuga, i razočarenje. Pustite sve to na površinu i samo dišite.
Pustite suze ako je potrebno. Kada sebi dopustite da osetite šta se krije ispod besa (a da ga ne ispoljite) bes se samo istopi.
9. Pronađite svoju dozu mudrosti.
Iz tog mirnijeg mesta, zamislite da je na vašem ramenu glas razuma koji vidi stvari objektivno i želi najbolje za svakoga u toj situaciji. Neka to bude vaš trener. Šta bi on rekao? Može li vam dati mantru da stvari sagledate drugačije, kao na primer: „Ne moram da pobedim u ovoj situaciji. Mogu da pustim da uradi to i to…“ Šta bi vam predložio da uradite kako biste sredili stvar? Šta možete sada da uradite? (Nemojte preskakti ovaj korak. Istraživanja pokazuju da radi!)
10. Preduzmite nešto pozitivno iz tog mirnog mesta.
To može značiti da ćete se izvinuti detetu. Možda će značiti da ćete kenjkavom detetu pomoći sa njegovim osećanjima tako da se doboro isplače i onda ćete svi imati bolji dan. Možda će to značiti i da ništa ne uradite u kući i samo se mazite sa detetom, čitate gomilu knjiga i igrate se dok se svi ne osećate super. Samo napravite korak ka tome da pomognete svima da se osećaju bolje, pa i sebi.
Savet za kraj – IZDRŽITE!
Loše vesti su da je ovo teško! Zahteva neverovatno mnogo samo-kontrole a uhvatićete sebe i da grešite. Važno je da ne odustajete!
Dobre vesti su da ovi koraci rade. Biće vam sve lakše i lakše da zastanete kada počnete da vičete, a onda ćete stati i pre nego što počnete. Samo nastavite u pravom smeru i jednog dana ćete shvatiti da su prošli meseci od kada ste zadnji put vikali.
Još bolja vest je da će se vaše dete transformisati pred vašim očima. Videćete kako se trudi da se kontroliše kada se naljuti a ne samo da izvrišti. Više će sarađivati sa vama, videćete kako će vas slušati a da ne morate ni malo da povisite ton.
A onda ćete videti da postoje porodice u kojima roditelji ne viču u besu na svoju decu. To nisu hladne kuće gde se ne pokazuju emocije, i ti roditelji nemaju savršenu decu. To ne postoji. To su kuće u kojima se roditelji nerviraju, ali su svesni svojih emocija i ne istresaju ih na deci.
Izvor: najboljamamanasvetu