Од тренутка рођења па до пете године деца пролазе кроз веома буран и интензиван психофизички развој. За веома кратко време, они савладавају вештине попут говора (што нимало није једноставно), ходања, регулисања емоција. Ово последње им, можда, најтеже пада.
Дечији ум развија се веома интензивно, покрећу га емотивне, инстинктивне, примарне реакције. Доктор Харви Карп, амерички педијатар и стручњак за дечји развој, објашњава да је реакција у бесу заснована на примарним инстиктима, понашању које нам је урођено, чак и код одраслих чије понашање обично регулишу друштвена правила. Ово је још израженије код деце која још немају усвојене шеме прихватљивог понашања, а суочавају се са бројним новим искуствима.
Метода доктора Карпа
У својој књизи „Најсрећније дете“ доктор Карп бави се између осталог управо проблемом напада беса код деце.
Овај стручњак саветује родитељима да детету које плаче, вришти и хистерично захтева нешто не приступају на рационалан, практичан начин, јер оно то тада не може да прихвати. Уместо тога, савет доктора Карпа је да се детету каже управо оно што жели да чује. То подразумева да се ментално и физички спустите на ниво детета када је узнемирено. Циљ није да попустите и дате детету оно што тражи ако сматрате да то није добро, већ да комуницирате са њим на његов начин, тако да вас оно разуме понављајући речи које дете користи и рефлектујући дететова осећања у тону гласа и изразу лица.
На пример, у ситуацији када ваше дете добије напад беса у продавници зато што му нисте купили лизалицу, дете ће почети да вришти „Хоћу! Хоћу! Хоћу лизу!“. Ако покушате, као одговоран и смирен родитељ да благим и љубазним гласом одговорите малишану „Злато, не можеш да добијеш лизалицу сада јер још ниси јео. Покварићеш ручак.“, такав одговор ће тешко помоћи.
Ово јесте логичан, разуман одговор родитеља који воли своје дете, али за дете тог узраста је нешто што ће га само разбеснити, објашњава доктор Карп. Оно тада сматра да мора да понавља свој став све гласније и хистеричније како бисте га чули и разумели. Уместо тога, овај педијатар саветује да поновите речи које ваше дете вришти и то умирујућим тоном гласа: „Хоћеш лизу. Хоћеш лизу. Лизу. Сада.“
Овакав одговор је, у ствари, само верзија већ добро оправданог метода активног слушања који одрасли користе у свакодневној комуникацији, посебно у проблематичним случајевима. Циљ није само да понављате речи, већ да особи са којом разговарате буде јасно да сте разумели на шта се она жали. Када разговарате са одраслом особом која је узнемирена и бесна њој бисте рекли: „Разумем. Разумем. Схватам те. Стварно ми је жао. Жао ми је.“ Ван контекста овакав одговор звучи неповезано и бесмислено, а ипак особа којој то говорите може да се смири и престане са хистеријом. Исто је и са децом.
Када напад беса прође, можете детету које се смирило да објасните разлоге зашто сте му рекли не, да га утешите и понудите му неко друго решење, већ у зависности од ситуације. Тек смирено дете ће бити у стању да вас чује и прихвати ваше објашњење.
Уколико се интензивни напади беса јављају веома често, могу да буду и знак неких здравствених проблема, па се уколико то приметите ипак посаветујте са педијатром.