Доносимо вам инспиративан текст Јеспера Јула на тему „Ривалство међу сестрама/браћом“.
Многи родитељи се обраћају стручњацима у саветовалиштима, вртићима и школама са питањем које је врло слично питању ових родитеља. Занимљиво је како Јул објашњава и разуме оно што родитељи називају агресивношћу и љубомором код детета, указујући на дубље процесе и интензиван унутрашњи живот детета. Ово је и пример помоћу којег боље можемо да разумемо како деца сарађују са одраслима, најчешће на штету свог интегритета.
Питање родитеља
„Четворо нас је у породици, од тога су две дивне девојчице. Старија ћерка напунила је две године ове јесени, а млађа ћерка рођена је летос. Проблем, или боље речено изазов са којим се суочавамо, јесте да старија ћерка удара млађу сестру. Понекад су ти ударци толико јаки да беба заплаче. То се догађа готово свакодневно, а додатно се погоршало за време путовања пре месец дана. Након што је млађа ћерка напунила пет месеци и бива све активнија, проблем постаје све већи. Ударање се често догађа док се ћерка доји, седи мајци у крилу или лежи на простирци на поду – тада старија ћерка „напада“ млађу; чешће се то дешава док отац није код куће (он увек долази кући касно послеподне).
С обзиром на то да је старија ћерка још увек мало дете ми разумемо њену љубомору, али не можемо да прихватимо њено понашање. Покушали смо да јој говоримо „не!“ или „то није дозвољено“. Такође, покушали смо да јој објаснимо да то боли њену млађу сестру и да је растужује. Нисмо је кажњавали ни на који начин. Када смо строги према њој, она се расплаче или још једном удари млађу сестру. Покушала сам неколико пута да не обраћам пажњу на њено понашање, али осећам да то није у реду. У исто време старија ћерка ми и каже када је ударила млађу сестру, иако сама то нисам видела. Навикла је да оба родитеља сву пажњу посвећују само њој и очигледно је да има потешкоћа приликом прихватања чињенице да је наша пажња сада усмерена и на млађу ћерку.
Покушали смо да се поделимо како бисмо старијој ћерки пружили више пажње и времена. Пре овог проблема никада нисмо морали да будемо посебно строги родитељи. Шта можемо да учинимо другачије како бисмо је зауставили? Да ли је реч само о пролазној фази?“
Одговор
Кажете: „Навикла је да оба родитеља све своје време проводе са њом и да очигледно има потешкоћа приликом прихватања чињенице да млађа ћерка такође узима део пажње. Покушали смо да се поделимо како бисмо пружили старијој ћерки више пажње и времена.“
То је лепа замисао, али је нажалост неизводљива. У овом конфликту реч је о нечему што је много више од посвећивања довољно времена и пажње вашем детету. Оно што се догађа кад постанете брат или сестра јесте да доживите изненадни губитак. Ваша ћерка је једноставно изгубила 50% свега онога што јој је било дозвољено од вас цео њен живот. У свету одраслих можемо да пронађемо сличности са ситуацијом у којој би Ваш супруг једног дана дошао кући са новом женом, и затражио од вас троје да од сада живите заједно, срећни у заједничкој љубави и разумевању.
Реакција ваше старије ћерке је агресија, или боље речено коктел од туге, жалости, љутње и осећања да више није вредна, што исказује кроз агресивна понашања, физичка или вербална. Оно што се чини као парадоксално – заправо је логично. Деца сарађују са родитељима тако што копирају њихово понашање и чине све што могу да би се прилагодили њиховим потребама и жељама – свесним и несвесним.
Током трудноће са млађом ћерком ваша ћерка је била окружена родитељима и другим одраслим особама који су изражавали весеље, љубав и срећу у ишчекивању новог члана породице. Она је покушала, што је више могла, да осећа те емоције, иако је њена могућност да схвати и замисли живот са млађом сестром врло ограничена. Када су ишчекивања након рођења сестре прерасла у отворено исказивање радости, среће и љубави, она је покушала да сарађује и са тим осећањима. Вероватно да је у томе била и подстицана од стране родитеља, бака, дека, пријатеља и суседа који су долазили у посету током првих дана и недеља. Јединствена порука коју су они својим понашањем исказивали јесте: ово је права срећа и ми сви волимо бебу!
Колико год да је сва та љубав и брига дар за новорођенче, у исто време оне отежавају живот старијем детету. Она осећа велику потребу да осећа исто то што осећају и одрасли, али истовремено осећа нешто нико други не осећа у том тренутку – осећај губитка.
У својој првој години живота осећала је вашу присутност, емпатију, пажњу и спремност да одговорите на њене потребе и жеље, као и на њену љубав. Сада, одједном, она добија све мање тога и то још мора да дели са бебом, стога се и пита да ли је још увек вољена.
Њена озбиљна дилема је у томе што је доживела велики губитак, а чини јој се да нико осим ње то не примећује. Из тог разлога са својим губитком мора да се носи сама. Већина деце то и успе кроз неколико месеци, иако се често опомињу да су љубоморна, док се њихова понашања „исправљају“ или се прекоревају.
Кажете: „Покушали смо да јој кажемо ‘не!’ или ‘то није допуштено’. Такође, покушали смо да јој објаснимо да то боли њену млађу сестру и да је растужује. Обраћали смо јој се строгим гласом, али осим наведеног, њено понашање није имало друге последице. Као и, Кад смо строги са њом, старија ћерка се расплаче или још једном удари млађу сестру.“ Када родитељи кажу деци ствари које су или бесмислене или неповезане са оним што дете заиста доживљава, и притом покушавају да промене боју гласа у строжији – то неће помоћи. Напротив, потврдиће дететову идеју да га родитељи више не воле и да нешто није у реду са његовим/њеним осећањима. То у мозгу детета значи: „Нешто са мном није у реду!“ То је разлог због чега се узнемири и плаче и зато понавља своју поруку у нади да ћете је схватити.
Кад би двогодишњакиња одједном била довољно елоквентна да изрази своју егзистенцијалну ситуацију речима позвала би своје родитеље да седну заједно са њом и да обрате пажњу. Рекла би нешто слично овоме: „Знам да је моја сестра вама сада најважнија и то је, што се мене тиче, више или мање у реду. И мени се она чини дивном и вредном љубави, и радујем се дану када ћемо моћи да се она и ја заједно играмо. Међутим, моја највећа брига тренутно је то да не знам да ли ме волите још као што сте ме волели пре, и осећам се очајно и бесно због тога. Може ли неко од вас, молила бих вас, да ми помогне са овим проблемом, јер не желим да будем дете које вам се не свиђа.“
Нажалост, двогодишњаци нису у могућности да владају језиком толико добро и зато не могу користити малене мишиће уз своје гласне жице. Још годину-две морају да користе своје велике мишиће како би другима освестили своју бол, фрустрације и жеље. Нису им потребни родитељски исцрпљујући и немогући покушаји да надоместе њихов губитак. Потребно им је уважавање.
Као алтернативу исправљању понашања, оптуживању и прекоравању, често предлажем да се овим питањем позабави отац. Разлог је следећи: већина очева пролази слично искуство кад се роди њихово прво дете – на топ 10 листи њихове партнерке одједном спадају са прве на другу позицију – без икакве могућности да ће де се врате на претходно место.
Одрасли мушкарац и отац у оквиру неколико месеци схвата да постоји значајна разлика између мајчиног осећаја љубави према детету и љубави коју осећа према свом мужу или партнеру, тако да осећај љубоморе обично и нестане. За двогодишњу старију сестру то није исто. Она мора да дели исту врсту љубави са другим дететом. Она не размишља на исти начин, већ се поистовећује са акутним осећајем губитка.
Оно што јој је потребно јесте то да је тата узме у своје крило или да је одведе у шетњу и каже јој нешто слично овоме: „Разумем да се осећаш као да би најрадије ударила млађу сестру, иако ти се свиђа. И ја се понекад осећам исто тако. Не осећам жељу да је ударим, али ми смета што она узима толико маминог времена и енергије. Али можда је најбоље да се сви навикнемо на то. Да ли је то теби тешко или си само тужна што више немамо толико времена за тебе као што смо имали раније?“ Ово мора да дође директно из срца! Уколико није искрено и аутентично, а изречено је само као вид стратегије против агресивног понашања, неће деловати. Када је заиста искрено и долази из срца, чини чуда – нарочито ако отац неколико дана касније каже својој жени: „Ја ћу да се побринем за бебу следећих неколико сати тако да вас две можете заједно да одете у куповину. Видим колико недостајете једна другој.“
Након отприлике једне недеље старије дете обично престаје са агресивним понашањем и уместо тога започиње да поставља личне границе. Помоћу овога је научило да су личне дилеме добродошле у породици и да се осећа сигурно приликом обраћања родитељима кад осећа било какву бол, физичку или емотивну. Кад год се ваше дете „лоше“ понаша покушајте да то схватите као његов начин сарађивања са вама и тако ћете научити не само нешто о свом детету него и о самима себи.
Јаспер Јул
Извор: Familylab.rs