Donosimo vam inspirativan tekst Jespera Jula na temu „Rivalstvo među sestrama/braćom“.
Mnogi roditelji se obraćaju stručnjacima u savetovalištima, vrtićima i školama sa pitanjem koje je vrlo slično pitanju ovih roditelja. Zanimljivo je kako Jul objašnjava i razume ono što roditelji nazivaju agresivnošću i ljubomorom kod deteta, ukazujući na dublje procese i intenzivan unutrašnji život deteta. Ovo je i primer pomoću kojeg bolje možemo da razumemo kako deca sarađuju sa odraslima, najčešće na štetu svog integriteta.
Pitanje roditelja
„Četvoro nas je u porodici, od toga su dve divne devojčice. Starija ćerka napunila je dve godine ove jeseni, a mlađa ćerka rođena je letos. Problem, ili bolje rečeno izazov sa kojim se suočavamo, jeste da starija ćerka udara mlađu sestru. Ponekad su ti udarci toliko jaki da beba zaplače. To se događa gotovo svakodnevno, a dodatno se pogoršalo za vreme putovanja pre mesec dana. Nakon što je mlađa ćerka napunila pet meseci i biva sve aktivnija, problem postaje sve veći. Udaranje se često događa dok se ćerka doji, sedi majci u krilu ili leži na prostirci na podu – tada starija ćerka „napada“ mlađu; češće se to dešava dok otac nije kod kuće (on uvek dolazi kući kasno poslepodne).
S obzirom na to da je starija ćerka još uvek malo dete mi razumemo njenu ljubomoru, ali ne možemo da prihvatimo njeno ponašanje. Pokušali smo da joj govorimo „ne!“ ili „to nije dozvoljeno“. Takođe, pokušali smo da joj objasnimo da to boli njenu mlađu sestru i da je rastužuje. Nismo je kažnjavali ni na koji način. Kada smo strogi prema njoj, ona se rasplače ili još jednom udari mlađu sestru. Pokušala sam nekoliko puta da ne obraćam pažnju na njeno ponašanje, ali osećam da to nije u redu. U isto vreme starija ćerka mi i kaže kada je udarila mlađu sestru, iako sama to nisam videla. Navikla je da oba roditelja svu pažnju posvećuju samo njoj i očigledno je da ima poteškoća prilikom prihvatanja činjenice da je naša pažnja sada usmerena i na mlađu ćerku.
Pokušali smo da se podelimo kako bismo starijoj ćerki pružili više pažnje i vremena. Pre ovog problema nikada nismo morali da budemo posebno strogi roditelji. Šta možemo da učinimo drugačije kako bismo je zaustavili? Da li je reč samo o prolaznoj fazi?“
Odgovor
Kažete: „Navikla je da oba roditelja sve svoje vreme provode sa njom i da očigledno ima poteškoća prilikom prihvatanja činjenice da mlađa ćerka takođe uzima deo pažnje. Pokušali smo da se podelimo kako bismo pružili starijoj ćerki više pažnje i vremena.“
To je lepa zamisao, ali je nažalost neizvodljiva. U ovom konfliktu reč je o nečemu što je mnogo više od posvećivanja dovoljno vremena i pažnje vašem detetu. Ono što se događa kad postanete brat ili sestra jeste da doživite iznenadni gubitak. Vaša ćerka je jednostavno izgubila 50% svega onoga što joj je bilo dozvoljeno od vas ceo njen život. U svetu odraslih možemo da pronađemo sličnosti sa situacijom u kojoj bi Vaš suprug jednog dana došao kući sa novom ženom, i zatražio od vas troje da od sada živite zajedno, srećni u zajedničkoj ljubavi i razumevanju.
Reakcija vaše starije ćerke je agresija, ili bolje rečeno koktel od tuge, žalosti, ljutnje i osećanja da više nije vredna, što iskazuje kroz agresivna ponašanja, fizička ili verbalna. Ono što se čini kao paradoksalno – zapravo je logično. Deca sarađuju sa roditeljima tako što kopiraju njihovo ponašanje i čine sve što mogu da bi se prilagodili njihovim potrebama i željama – svesnim i nesvesnim.
Tokom trudnoće sa mlađom ćerkom vaša ćerka je bila okružena roditeljima i drugim odraslim osobama koji su izražavali veselje, ljubav i sreću u iščekivanju novog člana porodice. Ona je pokušala, što je više mogla, da oseća te emocije, iako je njena mogućnost da shvati i zamisli život sa mlađom sestrom vrlo ograničena. Kada su iščekivanja nakon rođenja sestre prerasla u otvoreno iskazivanje radosti, sreće i ljubavi, ona je pokušala da sarađuje i sa tim osećanjima. Verovatno da je u tome bila i podsticana od strane roditelja, baka, deka, prijatelja i suseda koji su dolazili u posetu tokom prvih dana i nedelja. Jedinstvena poruka koju su oni svojim ponašanjem iskazivali jeste: ovo je prava sreća i mi svi volimo bebu!
Koliko god da je sva ta ljubav i briga dar za novorođenče, u isto vreme one otežavaju život starijem detetu. Ona oseća veliku potrebu da oseća isto to što osećaju i odrasli, ali istovremeno oseća nešto niko drugi ne oseća u tom trenutku – osećaj gubitka.
U svojoj prvoj godini života osećala je vašu prisutnost, empatiju, pažnju i spremnost da odgovorite na njene potrebe i želje, kao i na njenu ljubav. Sada, odjednom, ona dobija sve manje toga i to još mora da deli sa bebom, stoga se i pita da li je još uvek voljena.
Njena ozbiljna dilema je u tome što je doživela veliki gubitak, a čini joj se da niko osim nje to ne primećuje. Iz tog razloga sa svojim gubitkom mora da se nosi sama. Većina dece to i uspe kroz nekoliko meseci, iako se često opominju da su ljubomorna, dok se njihova ponašanja „ispravljaju“ ili se prekorevaju.
Kažete: „Pokušali smo da joj kažemo ‘ne!’ ili ‘to nije dopušteno’. Takođe, pokušali smo da joj objasnimo da to boli njenu mlađu sestru i da je rastužuje. Obraćali smo joj se strogim glasom, ali osim navedenog, njeno ponašanje nije imalo druge posledice. Kao i, Kad smo strogi sa njom, starija ćerka se rasplače ili još jednom udari mlađu sestru.“ Kada roditelji kažu deci stvari koje su ili besmislene ili nepovezane sa onim što dete zaista doživljava, i pritom pokušavaju da promene boju glasa u strožiji – to neće pomoći. Naprotiv, potvrdiće detetovu ideju da ga roditelji više ne vole i da nešto nije u redu sa njegovim/njenim osećanjima. To u mozgu deteta znači: „Nešto sa mnom nije u redu!“ To je razlog zbog čega se uznemiri i plače i zato ponavlja svoju poruku u nadi da ćete je shvatiti.
Kad bi dvogodišnjakinja odjednom bila dovoljno elokventna da izrazi svoju egzistencijalnu situaciju rečima pozvala bi svoje roditelje da sednu zajedno sa njom i da obrate pažnju. Rekla bi nešto slično ovome: „Znam da je moja sestra vama sada najvažnija i to je, što se mene tiče, više ili manje u redu. I meni se ona čini divnom i vrednom ljubavi, i radujem se danu kada ćemo moći da se ona i ja zajedno igramo. Međutim, moja najveća briga trenutno je to da ne znam da li me volite još kao što ste me voleli pre, i osećam se očajno i besno zbog toga. Može li neko od vas, molila bih vas, da mi pomogne sa ovim problemom, jer ne želim da budem dete koje vam se ne sviđa.“
Nažalost, dvogodišnjaci nisu u mogućnosti da vladaju jezikom toliko dobro i zato ne mogu koristiti malene mišiće uz svoje glasne žice. Još godinu-dve moraju da koriste svoje velike mišiće kako bi drugima osvestili svoju bol, frustracije i želje. Nisu im potrebni roditeljski iscrpljujući i nemogući pokušaji da nadomeste njihov gubitak. Potrebno im je uvažavanje.
Kao alternativu ispravljanju ponašanja, optuživanju i prekoravanju, često predlažem da se ovim pitanjem pozabavi otac. Razlog je sledeći: većina očeva prolazi slično iskustvo kad se rodi njihovo prvo dete – na top 10 listi njihove partnerke odjednom spadaju sa prve na drugu poziciju – bez ikakve mogućnosti da će de se vrate na prethodno mesto.
Odrasli muškarac i otac u okviru nekoliko meseci shvata da postoji značajna razlika između majčinog osećaja ljubavi prema detetu i ljubavi koju oseća prema svom mužu ili partneru, tako da osećaj ljubomore obično i nestane. Za dvogodišnju stariju sestru to nije isto. Ona mora da deli istu vrstu ljubavi sa drugim detetom. Ona ne razmišlja na isti način, već se poistovećuje sa akutnim osećajem gubitka.
Ono što joj je potrebno jeste to da je tata uzme u svoje krilo ili da je odvede u šetnju i kaže joj nešto slično ovome: „Razumem da se osećaš kao da bi najradije udarila mlađu sestru, iako ti se sviđa. I ja se ponekad osećam isto tako. Ne osećam želju da je udarim, ali mi smeta što ona uzima toliko maminog vremena i energije. Ali možda je najbolje da se svi naviknemo na to. Da li je to tebi teško ili si samo tužna što više nemamo toliko vremena za tebe kao što smo imali ranije?“ Ovo mora da dođe direktno iz srca! Ukoliko nije iskreno i autentično, a izrečeno je samo kao vid strategije protiv agresivnog ponašanja, neće delovati. Kada je zaista iskreno i dolazi iz srca, čini čuda – naročito ako otac nekoliko dana kasnije kaže svojoj ženi: „Ja ću da se pobrinem za bebu sledećih nekoliko sati tako da vas dve možete zajedno da odete u kupovinu. Vidim koliko nedostajete jedna drugoj.“
Nakon otprilike jedne nedelje starije dete obično prestaje sa agresivnim ponašanjem i umesto toga započinje da postavlja lične granice. Pomoću ovoga je naučilo da su lične dileme dobrodošle u porodici i da se oseća sigurno prilikom obraćanja roditeljima kad oseća bilo kakvu bol, fizičku ili emotivnu. Kad god se vaše dete „loše“ ponaša pokušajte da to shvatite kao njegov način sarađivanja sa vama i tako ćete naučiti ne samo nešto o svom detetu nego i o samima sebi.
Jasper Jul
Izvor: Familylab.rs