Родитељи се често питају шта значи поставити границе, како их поставити, како реаговати у појединим ситуацијама с малом децом. Бити доследан је нешто што су пуно пута већ чули, али то је у пракси често је проблем.
Треба да знате да је испитивање граница понашање које очекујемо од детета. Не можемо се због тога на њега наљутити нити га кривити.
Како расте, дете има све већу потребу за истраживањем околине, изражавањем својег „ја“. То се понекад може видети и у понашањима која могу бити по дете опасна, попут пењања на небезбедна места, истраживање штекера, рингли и слично. Ваше чврсто „не“ може код њега изазвати љутњу, бес, протест, али је то „не“ и те како потребно како бисте га заштитили и подучили. Постављајући јасне границе заправо показујете љубав и жељу да детету осигурате сигурну околину, да га научите правилима понашања, успостављању односа с другим људима.
Што је дете мање, границе треба да буду чвршће и јасније. Како дете расте и како постаје одговорније, границе се мењају, попуштају. Између друге и треће године деца почињу да се осећају све више независна, све више тога желе да ураде сама, да покажу да могу. Тада се често јављају и протести због постављених граница. У ово време, улога је родитеља да поставе границе, а улога деце да их преиспитују.
Границе треба да буду детету јасне, и добро дефиниране.
Дете мора да зна шта се од њега очекује и које су последице за његова понашања (поштовање или непоштовање правила). При томе је важно уважавати и потребе детета, односно корисно је да се родитељ увек запита која је тренутна дететова потреба коју оно показује својим понашањем.
Могуће је да се истовремено задовољи нека одређена дететова потреба али и да се поштују постављене границе, односно и дететове и родитељске жеље могу бити истовремено задовољене. Нпр. дете почне да се пење на недозвољено место попут високе полице јер жели да дохвати неки њему занимљив предмет. Родитељ у том тренутку детету треба јасно да каже да се то не сме, али и да препозна дететову жељу за истраживањем те му понудити други начин како ту жељу може да оствари. Стога може подстакнути дете да га пита/замоли да му покаже жељени предмет. На тај начин ће поставити границу у понашању (не сме се пењати), али и подучити дете пожељном понашању (питати) које ће и наградити (показати детету предмет).
Постављањем граница можемо избећи настанак проблема јер о њима причамо пре него што проблем настане (нпр. постављање правила о понашању у продавници пре куповине). Добро постављење границе су усмерене на дететову сарадњу, односно њихово поштовање родитељ може наградити, а код непоштoвања граница награда ће изостати. На тај начин учимо дете и да буде одговорно за своје понашање односно за последице истог.
Разликује ли се постављање граница од претње и уцене?
Свакако. Поставити границе разликује се од наредби и претњи јер се оне употребљавају у тренутку када родитељи сами нису смирени, када губе контролу, када су се границе већ прекорачиле, односно када се понашање које желимо избећи већ догодило, док постављањем јасних граница детету дајемо до знања шта очекујемо пре него што се одређено понашање догоди.
Стога, „правила игре” је корисно поставити унапред како не бисте долазили у ситуације у којима дете уцењујете или му претите како бисте избегли понашања која не желите.
Напади беса
Сигурно да ће дете којем јасно поставите границе покушавати да их помери, но, на родитељу је да у својим реакцијама буде доследан (и код куће и у јавности), те на тај начин дете подучава пожељним понашањима, понашањима којима ће добити оно што жели на прихватљив начин.
Код деце до четири године старости фрустрација, препреке, постављење границе често доводе и до напада беса које може бити праћено ударањем, викањем, бацањем на под, самоповређивањем и слично. Такви се испади чешће догађају када су деца уморна, гладна, жедна, исцрпљена и слично, у ситуацијама већег емоционалног узбуђења, страха, стреса или пак досаде, или као облик тражења родитељске пажње (посебно ако дете има искуство да такво понашање призива много родитељске пажње).
Како избећи надаје беса?
Осигурајте време за игру с вашим дететом. Поставите јасне границе (детету разумљиве) и будите у њима доследни, без повремених попуштања. Покажите поштовање према детету – дајте му до знања да вам је јасно шта жели и како се осећа и онда када нешто не може да добије („Видим да желиш чоколаду али не можеш је добити сада, него после ручка“).
Помозите детету да јасно и на прихватљив начин изрази своје осећаје и жеље. Иза понашања која се често доживљавају као инат, пркос, непослушност и слично крије се дететова потреба која није јасно изречена. Помозите им да у томе буду успешнији, дајте им пример шта и како урадити. („Свиђа ти се та играчка, хтео би да се играш њом? Замоли друга да ти позајми.“)
Корисније је награђивати понашање које је пожељно него кажњавати понашање које не желимо.
Обратите пажњу на што више пожељних понашања у току дана и похвалите дете. Пожељна понашања се не подразумевају, потребно их је препознати и похвалити. Тиме ћете повећати учесталост понашања која желите да видите код свог детета.
Када се напад беса ипак догоди…
- Игноришите, не успостављајте контакт очима (при томе будите сигурни да је дете сигурно, заштићено, да се не може повредити)
- Померите дете из ситуације у којој се напад беса јавио, ако је то могуће
- Обратите пажњу на дете када почне да се смирује или понаша на жељени начин
- Код блажих протеста преусмерите дететову пажњу на нешто друго
- Не попуштајте у захтевима да бисте смирили напада беса
- Код куће се понашајте једнако као и напољу (не попуштајте због околине)
Напади беса ће проћи а дете ће научити да поштује правила, туђа осећања и потребе, научиће да изражава своје емоције, како да се носи с фрустрацијом, а све то ће му у будућности помоћи да буде задовољније и успешније у контакту с другим људима.
Аутор: дипл. психолог и професор Ребека Булат
Извор: harfa.hr