Zanimljivo pitanje dobili smo od jedne mame koja brine o tome kako bi detetu trebalo objasniti pojam smrti.
Evo šta ona kaže:
“Majka sam dvoje dece, devojčice od 9 god i dečaka od 5,5 god. Ne sećam se da sam od ćerkice nekada dobila neko pitanje koje se tiče smrti, dok mi sinčić to relativno često postavlja. Pita me često zašto su neke babe i dede umrle. Govori mi da se plaši da ćemo mi, njegovi roditelji, umreti, da će i on umreti kad bude star, da posle toga više neće postojati… Znam da je ovo faza kroz koju deca u ovom uzrastu prolaze, kada su jako radoznala i postavljaju svakakva pitanja, ali bih volela da dobijem savet na koji način da ja to njemu bolje objasnim.
Na moje pitanje gde je o tome čuo, da li možda na nekim crtaćima, odgovara da ne, da je njemu samom to palo na pamet.
Unapred hvala i veliki pozdrav Vama i psihologu Sunčici Jovanović
Odgovor psihologa
Ovo prvo pitanje zvuči dosta logično i racionalno, osim što to nije :). “Kako objasniti detetu od pet godina pojam smrti?” je, verovatno na nesvesnom nivou, veoma perfekcionističko pitanje, jer podrazumeva objasniti neobjašnjeno, nedokazano, nesigurno, misteriozno, tajanstveno itd… Jer odgovor na ovo pitanje nema ni ljudski rod zvanično, ni mi sami i to dodatno u nama izaziva osećaj nesigurnosti.
Perfekcionizam je tiha patnja savremenog roditeljstva, sociolozi i psiholozi će još dugo proučavati ovu težnju da roditelj na mnoga pitanja treba da zna odgovor, čak i na ovo koje svima zvuči veoma uobičajeno, dok nas dete ne ubode u nepoznatu ranu sopstvene nesigurnosti, smrtnosti, neznanja (kao ljudske vrste). I pošto ne znamo (kao ljudi) sve, a i kao roditelji, možemo početi da se brinemo, osećamo anksiozno, nesigurno, krivo, jer ne znamo nešto što “treba da znamo”, jer dete na nas prenosi sliku “božanstva” koju ima o nama – mi smo roditelji mi treba da znamo sve.
U ovoj situaciji dete, a i Vi, se suočavate sa razvojnim (kad kažem razvojnim, znači da se svim ljudima dešava) rušenjem narcistične slike roditelja – dete polako shvata da roditelj ne zna sve i to je sastavni bolni deo odrastanja u kom polako saznajemo da ni roditelji nisu sveznajući, svemogući, sigurni, stalni, kao i mi sami…. I roditelj može da zna da je u redu da ne zna sve i da ne može da pruži detetu sve i to ga ne spašava neprijatnih emocija u tom trenutku – nije prijatno, veoma je nesigurno, a niko ne voli nesigurnost, ni odrasli a kamoli deca.
Tolerancija na neizvesnost je sposobnost koja nam svima treba u životu. Tolerancija na egzistenciju, na život koji je nesiguran, nepredvidiv, na stvari i dešavanja na koja ne možemo da utičemo je ključna za balans u mentalnom zdravlju.
Dakle, dajte prvo sebi lični, iskreni, autentičan odgovor na pitanje o smrti, šta Vi mislite, ima li života posle ili ne, šta se dešava sa ljudima, šta je smisao života itd… Od tog temelja ćete lakše napraviti konkretan odgovor jer kada budete iznosili van sebe razmišljanja počećete iskreno, možda ovako: “Vidi, baš sam iznenađena tvojim pitanjem, jer ni sama ne znam odgovor, ili znam – JA MISLIM da mi kada umremo….”, jer dete i ne mora da traži objektivan odgovor koji ne postoji, jako mu je bitno da upozna svoju majku i čuje njeno mišljenje. Evo kako nas deca pozivaju svakodnevno na rast i razvoj – divno!
Smrt nije tabu tema i o njoj treba pričati, ponajpre i sam sa sobom jer svaki dan nam nekoliko puta prođe ta tema kroz glavu, šta ako umremo mi ili nama bliski, kako će izgledati sahrane itd., a potom i sa drugima pa i sa decom. To što niste pričali o smrti nikad može biti veći problem nego da jeste :), jer se pravimo da nešto što postoji, ne postoji, a kod dece toga nema.
Ne možete pogrešiti sa pričom o smrti, približićete mu život, osećaće se bolje u svojoj koži na dugoročnom planu iako ne isprva u tom trenutku kada se o tome priča. Možete pogrešiti ako dete izlažete morbidnim i neprilagođenim scenama, pričama i detaljima.
Deca gledaju uginule biljke, životinje, kućne ljubimce, prolaze pojam smrti kroz bajke i crtane filmove, što bi Raša Popov rekao: “To nešto strašno mora da postoji u bajkama da deca, kad odrastu i kada se sretnu sa surovostima života, ne dobiju nervni slom. Tako budu pripremljena od malena na užasne scene“. Kako odrastamo i sa sazrevanjem sve više se suočavamo sa smrtnim slučajevima nama bliskih ljudi. Ukoliko smo u kontaktu sa ovim delom života, sa smrću, bićemo psihički otporniji, rezilijentniji. Kada se sa tim susretnemo, osnovu sigurnosti nam daju prve predstave o tome, a najvažnije ono što su roditelji govorili (šta god to bilo ako ne sadrži morbidne detalje) a ne ćutali.
Odgovor poslala: Sunčica Jovanović, master psiholog, sertifikovani psihoterapeut i životni trener O.L.I. psihodinamske integrativne psihoterapije.