Олга је на посао стизала увек двадесетак минута пре почетка часа. Дежурни наставници су били на улазу, али на њен весели поздрав, једва да су одговорили.
„Кога ли оговарају кад ме нису ни приметили?!“ размишљала је док је ишла ходником. Дошла је у зборницу, међутим, како је ушла, сваки разговор је престао.
„Добар дан свима!“ рече, али добила је само неколико тихих „Ћао“ за одговор.
„Шта се дешава?“ Олга је схватала да је урадила нешто лоше, само није знала шта. Врата зборнице се отворише.
„Олга, имаш секунд?“
Мира је овакав израз лица имала само кад је ствар била озбиљна, и Олга осети аритмије.
„Наравно!“ Покушала је да звучи нормално, као да не наслућује било какав проблем.
„Дођи код Ратка у канцеларију. Стижем за секунд.“ рече Мира и нестаде иза затворених врата.
„Шта је сад? Никад ме није звала код Ратка.“ размишљала је Олга. Ноге су јој клецале. „Шта је најгоре што може да ми се деси?“ покушавала је да примени све методе смиривања које је научила од куме која је психолог. „Чега се ја, заправо, бојим? Да изгубим посао? Не! Увек могу наћи бољи и лакши!“ Међутим, страх је био све јачи, и почела је да се презнојава.
„Напред!“ викну Ратко из канцеларије када је куцнула на врата.
„Ћао, Ратко. Рече ми Мира да је овде сачекам. Да ли знаш о чему се ради?“ нестрпљиво упита.
„Е, ту си! Да, види, имамо пријаву против тебе у Министарству, пријава је анонимна, и ту је сад низ оптужби… Чекај само да видим где ми је…“ Ратко је отварао и затварао фиоке радног стола. Олги се завртело у глави. „Аха, ево је.“ У рукама је држао неколико листова са печатом на врху прве стране.
„Пријаву? Против мене??“ Била је у шоку. Брзо је вртела по глави када је последњи пут дала лошу оцену. Присећала се родитеља на „отвореним вратима“, и није могла да се сети никакве непријатне сцене. „Зашто анонимну? Зашто се није потписао? Шта сам урадила? Екскурзија је прошла добро, били су баш задовољни. Никад не вичем на децу. Не обарам на поправни. Не дајем велики домаћи….“ Покушала је да се сети бар једног разлога зашто би баш њу неко пријавио.
„Можеш да погледаш, мислим, ту су неке ствари које имају смисла, и оне које немају… Углавном, замерају ти да са децом причаш на часу искључиво француски, да не дозвољаваш да причају српски, да дајеш јединицу ако неко напише неку реч ћирилицом, да имаш свега три петице по одељењу… Ево, види и сама…“ рече Ратко и предаде јој документ.
Олга је прелетела погледом текст, густо откуцан на четири стране. У закључку је било наведено да се одређује Томица Мандић, професор историје, да изврши инспекцију рада проф. Олге Јарковачки по горе описаној анонимној пријави.
Мира је ушла без куцања.
„Аха, већ си јој дао, јеси погледала?“ упита Олгу.
„Да… У шоку сам… Они реагују на анонимне пријаве??“
„Они реагују на сваку пријаву, то би требало да знаш“ рече Мира. Олги се овај тон није допао. Наставила је да чита допис из Министарства, и била уверена да је ствар толико бесмислена, да се нико неће тим глупостима бавити.
„Мислим, ја и морам да причам са њима француски… И, да, даћу јединицу сваком ко пише француски ћирилицом! И нећу делити петице шаком и капом. Ни те три нису заслужене. Не разумем…“ Олга је збуњено превртала листове, а затим спустила документ на сто и погледала Миру.
„Дакле, шта каже мој шеф актива? Шта ми је чинити сад?“ упита Олга и насмеши се.
„Сад мало тога. Ово није настало преко ноћи. Некоме је дебело пукао филм када је написао овакву пријаву!“ рече Мира.
’Не, немогуће… Не може бити на њиховој страни!’ помисли Олга, уверена да није добро разумела Миру.
„Шта хоћеш да кажеш?“ упита је.
„Па, хоћу да кажем да нам оваква анти-реклама уопште не треба. Кад ти једном Министарство пошаље инспекцију, то после нема краја! Да ли можеш да претпоставиш о коме се ради? Кога си наљутила, према коме си некад била нефер, престрога, пробај да се сетиш… Ако се сетиш, могла би да се извиниш, и да се цела ствар стиша…“ рече Мира.
„Да се извиним???“ Олга је била у шоку.
„Видиш, због таквог става добијамо овакве пријаве!“ одбруси јој Мира. „Сад спусти лопту, и пробај да се сетиш кога си изнервирала!“
„Ни најблажу идеју немам. Не знам ко и зашто ме је пријавио.“ рече Олга. „Хоће ли школа реаговати на то што ће ми послати професора историје да оцењује мој рад и мој час? Тај професор можда не зна ни реч француског, и није учио методику наставе страног језика, и он ће мене да оцењује?“ рече Олга љутито.
„Полако, Олга, то уопште није поента и није важно. Наравно да нећемо додатно да таласамо. Морамо бити мудри у овој ситуацији. Нама не иде у прилог да се завадимо ни са Министарством нити са родитељима. Ово морамо извести елегантно и извући се на најбољи могући начин.“ рече Ратко. „Да ли имаш припреме и сву другу администрацију?“
„Па, могу да спремим за сутра све, ако дођу како пише овде…“ рече Олга. ’Најважније су припреме! А колико им је час важан довољно говори чињеница да ми шаљу професора историје!’ размишљала је.
„Молим те, то мора да буде беспрекорно. Прегледај дневнике, уписе, изостанке, све. Немој око тих глупости да нас нагазе.“ рече Мира. Као дугогодишњи шеф актива страних језика, знала је шта је битно.
„А, то што сам само ове године имала четири прве награде на општинском, и две на републичком, то никог не занима?“ рече Олга.
„Пусти сад то. Њима то не можеш доказати. Припреми час као никад до сад, сву администрацију спреми, и буди фина и снисходљива. И, причај са децом мало српски, а ми ћемо рећи да се то више неће поновити, и да се ова епизода заврши.“ рече Ратко.
„Шта се неће поновити?“ упита Олга.
„Како шта? Прочитај шта пише у пријави. Ето, то се неће поновити. И, гледај да се стварно и не понови.“ Ратко се већ озбиљно нервирао. Већ је могао да претпостави да ће се појавити чланак у неким новинама или на телевизији о наставници која малтретира децу. Ништа лакше него направити вест од анонимне пријаве и, у наредној екстерној, ето њима тројке или двојке, а увек до сада су имали највишу оцену!
„Да ли је могуће да ћете мене ’пустити низ воду’, и стати на страну ’анонимних родитеља’?“ разочарано упита Олга.
„Нема овде стајања на било чију страну. Овде морамо одбранити углед школе. Спреми све што ти је Ратко рекао, и сутра мало повиј рогове, буди фина, и биће ваљда све у реду. А кад све прође, поразговараћемо како да промениш те ствари које, очигледно, стварају проблем.“ рече Мира.
„Чекај, Миро, ово ми је прва пријава, а радим већ осамнаест година. Не разумем. Да ли ћемо се увек повлачити чим родитељи мрдну малим прстом?“ упита Олга, и осети налет врелине у главу.
„Немој сад да ми мудрујеш. Сви ми знамо какви су родитељи, али то није поента овде. Гледај да ово сутра прође како треба.“ рече Мира, и устаде како би Олги дала знак да је састанак завршен.
Олга изађе без речи. ’Не могу да верујем! Моје драге колеге! Да ли је могуће?! Отићи ћу до директора, овакав безобразлук је нечувен, и то нећу да дозволим!’ помисли, и брзим кораком се упути ка канцеларији директора.
„Ненаде? Извини, имаш ли пар минута?“ упита, пошто је одшкринула врата канцеларије.
„Уђи, седи. Шта је било?“ Већ је било скоро два сата, Ненад је јако желео да крене кући, али стално му је неко долазио и нешто питао, више није имао снаге.
„Чуо си вероватно да су ме неки родитељи пријавили у Министарству, и сад…“ поче Олга, али се Ненад ухвати за главу.
„Јао, рече Љиља да је стигла одлука у Секретаријат, али сам потпуно на то заборавио. Ух, то нам баш није требало!“ Ненад је само желео да се овај дан заврши.
„Види, Ратко и Мира од мене траже да се повучем, извиним, будем снисходљива са инспектором, који је, узгред, наставник историје, али ја…“ Ненад је поново прекиде.
„Него шта ћеш?! Са њима и не може другачије. Ако нас сад ставе на црну листу, готови смо!“ рече Ненад.
„Али, Ненаде, они су ме пријавили да причам са децом француски, а тако мора, ја да сам реч на српском рекла кад је био државни испит, пала бих као крушка! Ја морам да причам француски… И, још су…“
„То шта мора по теорији је једно. Шта мора кад те родитељи пријаве – то је друго. Ти свакако знаш да школа добија оцену за свој рад, и да се зна каква је која школа, у складу са тим родитељи одлучују где ће да упишу децу… Ако школа има проблеме, ако јој долази инспекција, то се прочује, и ту више нико не уписује децу, онда смо завршили причу! Смањиће нам број одељења, остаће људи без посла… Разумеш, све је то повезано!“ рече Ненад. „Молим те, уради тачно како су ти рекли, сама си нас у ово увалила, сад нас лепо и извуци!“
„Ја сам вас увалила? Како сам вас ја увалила?“ ишчуђавала се Олга.
„Тако лепо. Уради шта треба да се ова прича заташка, извини се деци и родитељима, инспектору реци да ћеш се поправити, и гледај да нам се ово више не понови.“ рече Ненад. „Они ће после донети решење, и ако ово изведеш како треба, даће ти неки рок да се поправиш, доћи ће да те провере још једном, и појео вук магарца. Ако се и даље будеш надмудривала са децом и родитељима, тешко теби, а и нама!“
„Али, Ненаде…“ покушала је Олга, али Ненад је прекиде.
„Немам времена за ово. Рекао сам ти шта сам имао. Јави ми се сутра кад завршиш часове, да видим како је прошло.“
Олга снуждена изађе из директорове канцеларије. Погледа око себе. Ходници су били празни, одјекивао је глас теткице са другог краја зграде. „Ја овде не припадам.“ рече Олга у себи. „Ја ћу дати отказ. Моје колеге, мој психолог, мој председник актива и мој директор, сви су ми окренули леђа!“ Ово јој је било нарочито болно. „Свих ових година сам доживљавала разна разочарења, али ово је најгоре до сад. Доста ми је!“
Невољно се кретала назад ка зборници.
„Да, ово је прелило чашу. Сутра ћу дати отказ!“ помисли Олга, и моментално осети олакшање.
„Јанко ми је милион пута рекао да губим време, да је боље да не радим ништа него што венем у школи, да ће он зарађивати довољно да издржавамо децу, да ли је ово требало да се деси па да прогледам? Зашто нисам отишла раније?“ У секунди јој сину одговор.
„Па, да! Нисам била довољно незадовољна!“
Пише: Маја Бугарчић