Kako komunicirate sa svojom decom? Koliko ste svesni šta izgovarate i kakvu im poruku šaljete, a koliko ste spremni da slušate?
Već godinama radim kao menadžer korporativnih komunikacija. Konstantno širim svoje znanje iz te oblasti, pohađam seminare, slušam sjajne strucnjake kada pričaju o svojim iskustvima, čitam knjige o boljoj komunikaciji… Mislila sam da dosta znam, dok pre nešto više od godinu dana u moj život nije ušao najbolji učitelj komunikacije kojeg sam ikada imala: moj sin.
Dvosmerna ulica
I pre nego što se rodio, počeli smo da komuniciramo. Na nežno lupkanje po stomaku, odgovarao je «šutiranjem». Umeo je da sluša: umirivala ga je muzika, ili kada bih mu nešto pričala. Umeo je da sluša i kao sasvim mala beba, i to više da osluškuje – intuitivno, da «upija» moja raspoloženja i da ih sam proživljava. Kada bi plakao, pružala sam mu toplinu naručja, ne obazirući se na besmislene priče o tome kako bebe treba pustiti da plaču, a on je odgovarao blaženim smirivanjem na mojim grudima. Nepogrešivo je znao kada sam nervozna ili neraspoložena, iako nije razumevao nijednu jedinu reč. Moj sin je savršeno komunicirao, ne koristeci reči.
Dobri komunikatori znaju da je komunikacija dvosmerna ulica, i da je slušanje sagovornika od jednake važnosti kao i ono što cemo reći. Čak neki tvrde da je tajna uspešne komunikacije u umeću slušanja. Bebe to znaju. Bebe savršeno slušaju, čak i kada ne poznaju značenje reči.
Zar je onda važno što slušaju, ako ne razumeju šta im se priča? Zapravo, razumeju. A razumete i vi, kada vam neko govori na nepoznatom jeziku. Naravno, ne razumete svaku reč, ali razumete da li se neko na vas ljuti, ili mu je drago što vas vidi. Isto važi i za decu.
Uobičajene scene
Pre neki dan sam u restoranu prisustvovala interesantnoj sceni: majka i dvogodišnje dete (slobodna procena starosti deteta) su pokušavali da ručaju. Tačnije, majka je pokušavala da ruča, a detetu nije nimalo bilo do jela: najpre se zabavljalo bacajući komade hrane na pod – što je majku vidno iznerviralo, a potom je počelo da «kenjka», tražeci da ga majka izvadi iz stoličice. Majka je, pak, želela da ruča – razumljivo, bila je gladna, i ko zna zašto nervozna, a neočekivano ponašanje njenog deteta je samo «dolivalo ulje na vatru».
Sigurno razumete ovu majku. Koliko puta ste se našli u situaciji da nešto radite – na primer, završavate ručak, a dete je dopuzalo do vas i vuče vas za nogavicu, sve glasnije protestujuci što ne obraćate pažnju na njega. Prirodno, svakog sekunda je vaša tenzija sve veća. I, umesto da na brzinu okrenete šnicle u tiganju, vi prosipate paradajz pire… tako da lonac na šporetu nije jedina stvar u kuhinji koja će da proključa!
Dakle, svi imamo razumevanja za majku u restoranu. Kada je dete prevrnulo tanjir, ona je eksplodirala: ustala je i pocela da viče na dete, koje je u prvi mah zbunjeno gledalo, a potom briznulo u plač. Majka ga je uzela u naručje, pokupila svoje stvari i užurbano napustila restoran, praćena pogledima drugih gostiju – kojima, svakako, ovo nije bila najprijatnija scena koju se želeli da gledaju uz ručak. Niko nije pokazivao razumevanje za majku. Svi su, manje ili više ogorčeni, mislili da je «neurotična krava koja se dere na dete» (citat jednog od gostiju).
Sada ćete pomisliti: «Pa da, lako je kritikovati ženu, ko zna kakve sve probleme ima!». Neki od vas ce pomisliti: «A ti si mi pa sva savršena, kao da se ti nikada ne dereš na dete!». (više…)