Kako komunicirate sa svojom decom?

februar 3, 2015

 
Kako komunicirate sa svojom decom? Koliko ste svesni šta izgovarate i kakvu im poruku šaljete, a koliko ste spremni da slušate?
Već godinama radim kao menadžer korporativnih komunikacija. Konstantno širim svoje znanje iz te oblasti, pohađam seminare, slušam sjajne strucnjake kada pričaju o svojim iskustvima, čitam knjige o boljoj komunikaciji… Mislila sam da dosta znam, dok pre nešto više od godinu dana u moj život nije ušao najbolji učitelj komunikacije kojeg sam ikada imala: moj sin.roditelji2
Dvosmerna ulica
I pre nego što se rodio, počeli smo da komuniciramo. Na nežno lupkanje po stomaku, odgovarao je «šutiranjem». Umeo je da sluša: umirivala ga je muzika, ili kada bih mu nešto pričala. Umeo je da sluša i kao sasvim mala beba, i to više da osluškuje – intuitivno, da «upija» moja raspoloženja i da ih sam proživljava. Kada bi plakao, pružala sam mu toplinu naručja, ne obazirući se na besmislene priče o tome kako bebe treba pustiti da plaču, a on je odgovarao blaženim smirivanjem na mojim grudima. Nepogrešivo je znao kada sam nervozna ili neraspoložena, iako nije razumevao nijednu jedinu reč. Moj sin je savršeno komunicirao, ne koristeci reči.
Dobri komunikatori znaju da je komunikacija dvosmerna ulica, i da je slušanje sagovornika od jednake važnosti kao i ono što cemo reći. Čak neki tvrde da je tajna uspešne komunikacije u umeću slušanja. Bebe to znaju. Bebe savršeno slušaju, čak i kada ne poznaju značenje reči.
Zar je onda važno što slušaju, ako ne razumeju šta im se priča? Zapravo, razumeju. A razumete i vi, kada vam neko govori na nepoznatom jeziku. Naravno, ne razumete svaku reč, ali razumete da li se neko na vas ljuti, ili mu je drago što vas vidi. Isto važi i za decu.
 
Uobičajene scene
Pre neki dan sam u restoranu prisustvovala interesantnoj sceni: majka i dvogodišnje dete (slobodna procena starosti deteta) su pokušavali da ručaju. Tačnije, majka je pokušavala da ruča, a detetu nije nimalo bilo do jela: najpre se zabavljalo bacajući komade hrane na pod – što je majku vidno iznerviralo, a potom je počelo da «kenjka», tražeci da ga majka izvadi iz stoličice. Majka je, pak, želela da ruča – razumljivo, bila je gladna, i ko zna zašto nervozna, a neočekivano ponašanje njenog deteta je samo «dolivalo ulje na vatru».
Sigurno razumete ovu majku. Koliko puta ste se našli u situaciji da nešto radite – na primer, završavate ručak, a dete je dopuzalo do vas i vuče vas za nogavicu, sve glasnije protestujuci što ne obraćate pažnju na njega. Prirodno, svakog sekunda je vaša tenzija sve veća. I, umesto da na brzinu okrenete šnicle u tiganju, vi prosipate paradajz pire… tako da lonac na šporetu nije jedina stvar u kuhinji koja će da proključa!
Dakle, svi imamo razumevanja za majku u restoranu. Kada je dete prevrnulo tanjir, ona je eksplodirala: ustala je i pocela da viče na dete, koje je u prvi mah zbunjeno gledalo, a potom briznulo u plač. Majka ga je uzela u naručje, pokupila svoje stvari i užurbano napustila restoran, praćena pogledima drugih gostiju – kojima, svakako, ovo nije bila najprijatnija scena koju se želeli da gledaju uz ručak. Niko nije pokazivao razumevanje za majku. Svi su, manje ili više ogorčeni, mislili da je «neurotična krava koja se dere na dete» (citat jednog od gostiju).
Sada ćete pomisliti: «Pa da, lako je kritikovati ženu, ko zna kakve sve probleme ima!». Neki od vas ce pomisliti: «A ti si mi pa sva savršena, kao da se ti nikada ne dereš na dete!».
Trudim se da ne vičem
Hajde da krenemo od druge pomisli, koju sam bezobrazno «stavila u usta» čitaoca. Za trinaest meseci, koliko je moj sin stanovnik planete Zemlje, nijednom nisam povisila glas pred njim. Sada opet možete da pomislite: «Eh, lako je kada je dete malo, čekaj da postane tinejdžer!». I, verovatno ste u pravu da će mi godine koje dolaze doneti mnoge glavobolje. Ali, vikanje je stvar izbora, verujte mi. Ne samo kada su u pitanju deca, već kada komunicirate sa partnerom, prijateljima, kolegama, šefom, zaposlenima… Kada vičete, bez obzira na to šta izgovarate,
vi šaljete samo jednu poruku: «Uznemiren(a) sam, smiri me!». Onaj na koga vičete, čuje samo vaš ton, a sadržaj vaših reči postaje potpuno nevažan. Ako ovo uvek imate na umu, vikaćete sve ređe i ređe, i na kraju ćete da usvojite jedan miran i civilizovan ton komunikacije. Ton kojim možete zaista da saopštite svoju poruku, a ne poziv u pomoć.
Dečiji nestašluci
Daleko od toga da nisam bila u situaciji kao majka iz restorana. O, i te kako sam bila! Bilo je hrane po podu, po meni, po mojoj tek opranoj kosi, po mojoj omiljenoj košulji. Bilo je fleka na tepihu, prosutih kafa, polomljenog posuđa, prosute zemlje iz saksija, bilo je svačega… ali ništa nije bilo vredno vikanja. Ništa nije moglo toliko da me iznervira da bih povisila ton. Jer nijedan tepih, nijedna košulja, nijedna šolja – ništa nije i ne može nikada da bude važnije od odnosa koji gradite sa detetom. Taj odnos ne sme da bude baziran na vašem pozivu u pomoć vikanjem, vi ste u tom odnosu osoba koja mora da ostane smirena ako mislite da budete oslonac i podrška svom detetu.
To nas vraća na pomisao: «Lako je kritikovati ženu, ko zna kakve sve probleme ima». Kakvi problemi su važniji od vašeg odnosa sa vašim detetom? Kako će vikanje na dete da reši te probleme? Uostalom, kako malo dete može uopšte da utiče na «probleme odraslih»? I da li je detetovo igranje hranom uopšte problem?
Dečji psiholozi tvrde da nije. Naprotiv, to je način da mala deca upoznaju svet oko sebe, konkretno – strukturu i osobine hrane. Setite se toga kada sledeći put zaustite da viknete.
Deca ne prave nestašluke da bi vas iznervirala, ona bacaju, ruše i prevrću stvari oko sebe jer su mali istraživači. Kao što istražuju svojstva hrane, istražuju i gde su granice vašeg strpljenja. Ako planete na svaki nestašluk, očekujte sve više nestašluka. Ako, pak, sačuvate pribranost, nestašluci će prestati da budu interesantni.
Ukoliko ste već u začaranom krugu nestašluka i vikanja, dovoljno je da promenite svoj deo ovog šablona – iznenadićete se kako se ceo šablon ponašanja menja samo zato što ste vi rešili da udahnete duboko i izbrojite do deset, umesto da vičete.
Ponudite izbor
Kada jednom počnete da razgovarate sa svojim detetom, umesto da vičete, ono će vas zaista i čuti. Ne zaboravite da i vi slušate svoje dete. Ponavljam, komunikacija je dvosmerna ulica. Ne želite da odgajite čoveka koji ne sluša druge, jer je navikao da ni njega ne slušaju. Ne želite da vaše dete odraste u prgavog galamdžiju, jer ga niko nije slušao kada je govorio.
Kada pokušam da objasnim ovo svojim prijateljima koji su roditelji malo starije dece, obično me pitaju kako da komuniciraju sa detetom koje je «tvrdoglavo i bezobrazno». Jedni, na primer, imaju šestogodišnju ćerku koja ne sklanja svoje igračke. Kako god da je zamole ili joj narede, beskonačno ubeđivanje se završi njenim plakanjem, a oni skupljaju igračke na kraju dana.
Čekajte malo, vi ste odrasla osoba. Kako komunicirate sa drugim odraslim osobama? Da li im naređujete? Da li ih ponizno molite? Da li im pretite? Ništa od navedenog, nadam se. Zašto, onda, pokušavate da tako pregovarate sa svojom ćerkom? Zašto joj ne ponudite izbor?
Kada sledeći put vaša mezimica odbije da skloni svoje igračke, predočite joj mirnim glasom da može da bira: ili će da skloni igračke, ili sutradan neće da gleda televiziju. Šta god da odluči, biće njen izbor. Ako i dalje odbija da skloni svoje stvari, provešće dan bez televizije (što, složićete se, jednom detetu može samo da godi u zdravstvenom smislu), a kada se bude bunila, podsetite je da je to bio njen izbor.
Objasnite joj da ste vi sinoć poštovali njen izbor da ne skloni igračke, ali da taj izbor ima posledice. Čak pokažite saosećanje: objasnite joj kako i vi snosite posledice za nešto što ne uradite. Ali, nemojte da vičete. I nemojte da birate «kazne» koje će vama teže da padnu nego detetu. Zamislite nedelju dana bez televizora, vaše glavne bebisiterke!
Piše: Milica Čalija
Roditelj & dete, maj 2011.
detinjarije.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama