O majci. Uvek razmišljam o majci. Desi se strahota a mene preplavi još veća strava: kako li je toj majci? Onda ja budem ta majka, skroz se pretvorim u zgnječeno pa zgrčeno srce.
Danima ćutim. Kažem sebi: ćutanje je zločin. Društveno si neodgovorna, progovori, bre!
Ali ne mogu. Jer nemam u sebi bes, nemam energiju koja pokreće na promenu. Imam samo ovaj duboki osećaj još dublje tuge koja me ljuljuška, kao na nekom udaljenom talasu i ne ostavlja prostora ni za pitanje: a kuda dalje?
KAKO dalje?
Selektivna empatija, ćuti nismo mi, ne možeš da boliš svetsku bol… milion izgovora izroni u prvi plan. Milion načina da se opravdamo i nastavimo dalje. SAMO kad sve utihne, opet ispred mene iskrsne ta slika.
Kako li je toj majci?
Što je kupovala kartu na nekoliko metara od klupe na kojoj je sedelo dete?
Što je poslala decu s dedom kod drugog dede na slavu?
Što je punila paprike i mutila testo za palačinke da dočeka svog studenta?
Što se smeškala misleći na svoju zaljubljenu ćerku i njenog dečka – fin neki momak, lepo vaspitan, eh, mladost?
Kako li je toj majci?!
Kojoj su uzeli ruke i zagrljaje…
I ćutim, jer mi je svaka reč malecna spram tog okeana bola, te nesagledive dubine, nepregledne širine, beskraja. Vidim: oko mene je mnogo onih koji ćute, onih što galame, onih koji viču, plaču. Ne mogu da ne pomislim: kako li je toj majci? Majci kojoj više ništa od toga ne znači.
Možemo li mi nešto da promenimo? Je l’ postoji neka reč, neki pokret, neko delo koje može da preokrene stvari? Neke buduće? Koja je mera dobrog koja nam treba? Da se ponovo ne nađemo zapanjeni, zgroženi i zgranuti. Koliko nam ljubavi i dobrote treba da ozdravimo kao društvo?
Galamili, vikali, plakali, ćutali, opet ćemo – na posao, do pekare po kiflu i jogurt, u školu na pismeni iz matematike, na ispit, na letovanje, na trening, planinarenje… opet ćemo da mesimo, da idemo u pozorište, na utakmicu, u nabavku…
Vozovi će i dalje prugama…
Duše mekane će nebu i dugama…
Ali kako će biti toj majci?
