Мисли мудрог индијског песника Рабиндраната Тагоре (1861–1941) о васпитању и образовању деце драгоцена су помоћ родитељима и наставницима, јер јасно и проницљиво указују на најважније елементе на којима почива здрав и целовит развој личности младих.
„Ми смо рођени у овом свету да бисмо га прихватили, не само да бисмо сазнали о њему. Знање нас можда може учинити моћнима, али пуноћу достижемо само ако смо пуни саосећања. Највише образовање није оно које нам пружа само чињенице, већ оно које чини да нам живот буде у хармонији са свим створеним.
Али ми наилазимо на то да школа такву поуку о саосећању не само да занемарује, него се чак и бори против ње. Од најранијег детињства стварају нам навике и намећу знања на такав начин да се наш живот одваја од природе, а наш ум и свет се од наших најранијих дана представљају као супротности. Тако је највише образовање за које смо предодређени занемарено, а ми смо натерани да изгубимо наш свет да бисмо, уместо њега, нашли гомилу података. Ми детету одузимамо Земљу да бисмо га научили географију, одузимамо му језик да бисмо га научили граматику. Он жуди за Причом, а затрпан је списком чињеница и датума… Дететова природа буни се против таквог нечовечног поступања, патећи свом својом снагом, да би напослетку била у потуности ућуткана казном.“
Како мудри песник Тагоре сагледава циљ човековог образовања? На шта упућује родитеље и све васпитаче деце?
„Циљ образовања је да човеку пружи јединство истине. Некада давно, када је живот био једноставан, сви различити аспекти човека били су у потпуном складу. Али, када је дошло до раздвајања интелекта од духовног и физичког, образовање је свој нагласак ставило на интелектуални и физички део човека. Ми искључиво обраћамо пажњу на то да дамо деци податке, не схватајући да таквим приступом продубљујемо јаз између интелектуалног, духовног и физичког.
Ја верујем у духовни свет не као у нешто што је одвојено од овога света, већ што је његова најдубља истина. Са сваким дахом који удишемо, ми стално треба да осећамо ову истину: да живимо у Богу. Рођени у овом дивном свету, пуном тајне бесконачног, ми не можемо да прихватимо да је наше постојање само тренутни излив случајности, који плови на струји материје ка некаквом вечном ништавилу. Не можемо да свој живот посматрамо као сан сневача који се никада не буде. Ми поседујемо личност којој су материја и силе бесмислене уколико нису повезане са нечим бескрајно личним, чију смо природу донекле открили у људској љубави, у величанствености добра, у мучеништву херојских душа, у неисказаној лепоти природе, која никада не може бити проста физичка чињеница, нити ишта друго до израз личности.“
Јован Мрђеновачки
(Тагорине мисли са енглеског превела Милина Косановић)
Извор: pravoslavlje.spc.rs