Грешке. Шта су грешке? Ако их родитељи доживљавају као разлог за оптуживање, кажњавање детета, омаловажавање – створиће јако лошу подлогу за његов даљи развој.
Грешке не служе да бисмо детету претили нити га условљавали или, много горе, свесно изазивали осећај кривице. Ако је погрешило, значи да се упустило у нешто за њега ново и непознато а тај покушај треба подржати и охрабрити. У супротном, исти ти родитељи сутра ће се љутити истом том детету (које ће бити велико) што не жели да упише факултет, не жели да изађе из лошег брака, не жели да напусти лош посао и потражи бољи… А оно неће смети, јер је у раном детињству корак у непознато поистовећивало са грешком и осећајем кривице. Овако деструктиван концепт дубоко се усади у човекову подсвест да, чак и кад не буде родитеља који критикују и осуђују, одрастао човек то ради сам себи. Црта своје границе и бива преплављен страхом сваки пут када би се нашао пред било којом новином, тешко се одлучује на промене, а анксиозност постаје све чешћи гост.
Дете греши… Погрешиће и више пута. Али, што више греши биће ближе истини. Грешка је ништа друго него ли корак ближе ка „исправном“ тј. жељеном. Ако се као родитељи правилно позиционирате у таквим тренуцима, велика је вероватноћа да ће вам дете много брже напредовати, градити своје самопоуздање на здравим темељима, а вас доживљавати као добронамерне, пуне љубави и топлине.
Да ли ћете „грешку“ детета искористити као свој издувни вентил или могућност његовог здравог напредовања, зависи од избора: да ли је „грешка“ ваша слабост, или његова потенцијална снага? Искористите је као место са кога ћете му омогућити да јасније види циљ, а не место где ћете га нехотице укопати и емотивно осакатити. Нека „грешка“ буде у функцији дететовог/учениковог напредовања, а не стагнирања или назадовања.
Аутор: проф. раз. наставе Биљана Стојковић
(pahuljicaa28@gmail.com)
Nigde se ne pominje šta je ta famozna ‘greška’. Sve u životu se na ovaj ili onaj način može nazvati greškom.
Dobra tema ali jako povrsan tekst…nista nisam naucio iz teksta 🙂
banja luka, bez brige… svako uci u skladu sa svojim mogucnostima 🙂 tekst je toliko povrsan da evo ima 1,1 hiljadu sherova! Sta li je sa ovim koji nisu povrsni 🙂 🙂
Koliko je važno da dete „krene u svet“ iz zdrave sredine, porodice, u kojoj se na greške gleda kao na sastavni deo odrastanja i sazrevanja, toliko je važno da vrednovanje njegovog rada u prvom razredu bude lišeno negativnih pedagoških poruka, što u pisanom, što u usmenom obliku. Na taj način se nastavlja sa jačanjem samopouzdanja kod dece.
Slanje negativnih pedagoških poruka od prvog meseca školovanja, nedržanje časova fizičkog vaspitanja, već umesto toga davanje „nagradnog“ izlaska onima koji prvi tačno urade zadatke iz matematike, stvara kod dece osećaj manje vrednosti. Imenovanje đaka nedelje, s jedne stranem, i dece koja bi dobila jedinice da su ocenjivana, s druge, poguban je po normalan emocionalni razvoj deteta kao preduslova kognitivnog razvoja.
Prepisivanje stranica i stranica materijala u okviru časova lepog pisanja, davanje zadataka koji nisu predviđeni nastavnim planom i programom za prvi razred (združivanje 6 sabiraka, operacije s dve nepoznate…) ne vode ničemu, osim stvaranju lažne slike da se sa decom ozbiljno radi, a kod dece se urušava osećaj sigurnosti.
Konačno, ako se učeniku prvog razreda da zakletva kojom se obavezuje da neće praviti probleme učiteljici, da će je slušati i pomoći da koriguje „problematičnu“ decu, to ostavlja malo prostora za normalan i zdrav odnos između dece i osobe koja predstavlja autoritet van porodičnog okvira.
Zato je važno da roditelj ima svest o tome kome poverava dete i da prati njegov razvoj.
Bravo, Bojana! Odlična zapazanja. Negativne pedagoške poruke – koji predavači ih salju, zbog čega se do dešava, i gde su koreni svega toga je tema o kojoj vredi pričati i pisati.
Kako da reagujemo kad dete napravi gresku?