Teško je bilo 1. novembra 2024. biti ravnodušan. Probajte da se prisetite gde ste bili u trenutku kad ste čuli strašnu vest. Sigurno će vam poći za rukom, taj trenutak se ne zaboravlja. Ni 1. novembar 2025. nije bio manje bolan. Odavanje pošte preminulima u padu nadstrešnice trajalo je satima, jer su desetine hiljada ljudi htele da se poklone žrtvama.
Ni 48 sati kasnije, dobili smo jednu od najbizarnijih scena u novijoj istoriji Srbije. Ka majci čiji je sin poginuo u padu nadstrešnice, a koja pravdu traži ispred Skupštine Srbije štrajkućuči glađu, grupa ljudi okrenula je zvučnike i pustila muziku, sa repertoarom u kom se neobično često pojavljuje lik majke. A najbolniji trenutak bio je onaj kad se zaorila pesma „Pošla majka sina da potraži.“ Kolo. Smeh. Organizovane grupe ljudi koje su došle da se izruguju ženi koja je zakopala svoje dete.
Ovo nije politička analiza. Ovo je pitanje koje nadilazi ideologiju: kako neko postaje čovek koji se ruga majci čije je dete zdrobljeno tonama betona?
Argument manipulacije
Neki od onih koji učestvuju u ovom grotesknom performansu veruju – ili tvrde da veruju – da je Dijana Hrka izmanipulisana. Da je neko „zloupotrebio njen bol“ za političke ciljeve. Da je postala „pion tuđih interesa“.
Hajde da, hipotetički, prihvatimo tu logiku. Hajde da zamislimo da je sve što govore tačno. Da iza nje stoji neka „mračna politička sila“ koja koristi njenu tragediju.
I šta sad?
Njen sin je i dalje mrtav. Njen bol je i dalje stvarna. Njena glad u štrajku je i dalje glad. Čak i ako je neko drugi napisao njen govor, ona i dalje krvari iznutra, ma kako to tebi spolja izgledalo.
I ti si i dalje čovek koji joj peva „Pošla majka sina da potraži“.
Ni u jednom mogućem svetu, ni pod jednom ideološkom konstrukcijom, ni uz bilo koju političku teoriju zavere – to te ne čini ičim drugim do nečovekom. A to je eufemizam.
Anatomija dehumanizacije
Ono što se dešava nije spontani bes ili politički protest. To je sistematski proces koji pretvara običan ljudski gnev u organizovanu okrutnost. I on funkcioniše u nekoliko koraka:
1. Transformacija žrtve u simbola
Dijana Hrka prestaje da bude majka. Postaje „plaćenica“, „ekstremistkinja“, „onaj koji hoće da sruši Srbiju“. Čim je neko simbol, a ne osoba, lakše je sebi opravdati to što ste izabrali da nanosite bol.
2. Hijerarhija bola
Uvodi se ideja da „naš“ bol vredi više od „njihovog“. Izgubljeni životi dobijaju cenovnik. Stefan Hrka – vredan manje od, recimo, stradalih u NATO bombardovanju. Kao da bol može da se meri. Kao da tragedija ima nacionalnu pripadnost.
3. Inverzija agresora i žrtve
Ona, žena koja traži istinu o smrti svog deteta, predstavljena je kao napadač. Oni koji joj pevaju i rugaju se, predstavljeni su kao branioci. Logika Orvelovog sveta: onaj ko postavlja neprijatna pitanja postaje agresor, a oni koji ga ućutkuju postaju žrtve.
4. Grupna amnezija empatije
U grupi, ljudi čine stvari koje kao pojedinci nikad ne bi. Psiholog Filip Zimbardo to je nazvao „Lucifer efektom“ – sistem može da od prosečnih ljudi napravi izvršioce zla, a kolektivna energija zamenjuje individualnu savest.
Policija tuge: Kako treba da izgleda „prava“ majka
Ali osvrnimo se na trenutak na još jednu neodoljivu potrebu našeg društva – da propisuje kako se tuguje i žali.
Na društvenim mrežama se sve vrlo često može pronaći jedan argument koji govori u prilog tome kako Dijana baš i nije neka majka koja iskreno pati. „Nosi roze trenerku.“ „Previše se eksponira.“ „Prava majka ne bi tako.“ „Trebalo bi da tuguje u tišini, kao drugi roditelji.“
Dakle, njen bol nije dovoljno legitiman jer… šta? Jer nije dovoljno estetski? Jer trenerka nije crna? Jer nije slomljena na način na koji mi očekujemo da bude slomljena?
Ovo je možda najperverzniji deo celog fenomena.
Postoji jedna duboko ukorenjena ideja u našem društvu: da je „dostojanstvena“ patnja ona koja se ne vidi. Koja ne smeta. Koja ne postavlja pitanja. Koja trpi kod kuće, u tišini, iza zatvorenih vrata.
„Drugi roditelji nisu protestovali.“ „Zašto baš ona viče?“ „Mogla je da tuguje, zašto pravi cirkus?“
Evo brutalne istine: drugi roditelji možda nisu imali snage. Možda su bili toliko slomljeni da nisu mogli da ustanu iz kreveta, kamoli da organizuju protest. Možda su odabrali drugi put – pravni, privatni, tihi.
I to je potpuno legitimno. Svako nosi svoj teret kako zna i kako može.
Ali onda neko, kome je dete živo i zdravo, sedi za tastaturom i kaže: „Treba da se ugledate na njih. Oni su dostojanstveni. Oni tuguju u tišini.“
Ovo nije empatija prema onima koji tuguju u tišini. Ovo je osuđivanje onih koji su našli snagu da viču.
Glorifikujemo majku koja je toliko slomljena da ne može da ustane – i osuđujemo onu koja je pronašla snagu da traži pravdu. Postavljamo ih jednu nasuprot druge, kao da postoji samo jedan ispravan način da se žali.
U toj priči, Dijana Hrka bi bila „dostojanstvena“ samo ako ostane kod kuće. Ako plače sama. Ako ne postavlja pitanja. Ako ne podseća društvo na neugodnu istinu. Ako dozvoli da Stefan postane statistika umesto imena. Drugim rečima: ona bi bila prihvatljiva samo ako bi nestala.
To nije briga za njen integritet. To je pokušaj da se ona ućutka.
Jer tiha žrtva je zgodna žrtva. Ona ne postavlja pitanja. Ne narušava ugodan narativ. Ne tera nas da se suočimo sa nekim neugodnim istinama o društvu u kome živimo.
To nije empatija. To je sadizam obavijen moralizmom.
To je glorifikacija nemoći i osuda snage.
Oni koji veruju da rade dobro
I evo najstrašnijeg dela: mnogi od onih koji učestvuju u ovome ne misle da rade nešto loše.
Neki veruju da brane svoju zemlju. Da je Dijana Hrka deo nekog „hibridnog rata“. Da njihova prisutnost i muzika sprečavaju „rušenje ustavnog poretka“. Neki veruju da je ona ta koja nanosi bol – majkama druge dece stradale u drugim tragedijama, ljudima koji „samo žele mir“. Nekako, njena tuga postaje agresija prema tuđem miru.
Neki možda samo žele da se osete važno. Da budu deo nečeg većeg. Da nekome pokažu lojalnost i dobiju validaciju.
Ali evo brutalne istine: istorija je puna ljudi koji su radili užasne stvari verujući da rade dobro. Koji su mučili verujući da spasavaju duše. Koji su spaljivali knjige verujući da čuvaju istinu. Koji su ubijali verujući da grade bolju budućnost.
Dobra namera nije moralni štit. Ponekad je samo dodatni sloj samozavaravanja.
Test ogledala
Postoji jedan jednostavan test koji bi svako od nas trebalo da prođe pre nego što učini bilo šta u ime ideologije, nacije, vere ili politike: Možeš li sutra ujutru da se pogledaš u ogledalo?
Možeš li da se sećaš sebe kako pevušiš „Pošla majka sina da potraži“ ženi čiji je sin sahranjen pre godinu dana? Možeš li da objasniš svom detetu šta si tačno radio tamo? Možeš li zamisliti da je neko drugi uradio to tvojoj majci, sestri, ćerki – i da ti mirno sediš kod kuće?
Ako je odgovor „ne, ali ovo je drugačije“ – nije. Nikad nije.
Šta ostaje
Možda verujete da Dijanu Hrku neko koristi politički. Da iza svega stoji nečija kalkulacija, nečija strategija, nečiji cilj.
Ali ta kalkulacija ne oživljava njenog sina.
I tvoja lojalnost bilo kome ne opravdava tvoju okrutnost prema njoj.
Ono što ostaje nakon što politika prođe, nakon što se svi koraci odigraju, nakon što pobednici pripreme pobednički govor – to je pitanje:
Kakav si ti čovek bio dok se sve to dešavalo?
Jer za razliku od političkih ciklusa i ideoloških obračuna, to se ne zaboravlja.