Kako prepoznati ADHD (simptomi, tipovi i život sa ADHD)

avgust 19, 2019

ADHD je termin koji je danas sve više prisutan, kojeg se sve više roditelja pribojava.

Da li je to nešto što će obeležiti moje dete do kraja života, hoće li moći „normalno“ da funkcioniše, da li će biti jednako uspešno kao i vršnjaci, šta to zapravo znači za njega i za nas kao roditelje? To su neka od najčešćih pitanja koja roditelji sebi postavljaju kada počinju da primećuju da im je dete „drugačije“.

A kako to izgleda „drugačije“ dete? ADHD je kod većine dece uočljiv, ali to je primarno nešto što se događa „unutra“. Nešto što podstiče dete na neka netipična ponašanja, što ga ometa u funkcionisanju i sprečava da iskaže svoj puni potencijal. Razlikujemo tri tipa ADHD-a:

  • dominantno nepažljiv
  • dominantno hiperaktivno – impulsivan i
  • kombinovani tip

Kako se svako dete razlikuje po svom ponašanju, tako su i ponašanja svakog deteta s ADHD-om različita i zavise od stupnja izraženosti poteškoća. Ipak, neka su univerzalna i gotovo svako dete koje ima poteškoća sa pažnjom i hiperaktivnosti ih u određenom stepenu pokazuje. Posmatranjem detetovog ponašanja i odgovorima na nekoliko ključnih pitanja moguće je odrediti u kojoj je meri (i da li je uopšte) ADHD prisutan te kako se manifestuje.

Simptomi ADHD-a

Ako se na određen broj pitanja u nastavku teksta može dati pozitivan odgovor, postoji mogućnost postojanja ADHD-a kod deteta.

Nepažnja

6 od 9 simptoma mora biti prisutno barem 6 meseci.

  • Ne posvećuje pažnju detaljima ili pravi greške zbog nemara u školskom radu ili drugim aktivnostima.
  • Često ima teškoće u održavanju pažnje pri izradi domaćeg zadatka ili u igri.
  • Često se čini da ne sluša i kada mu se neko direktno obraća:
  • Često ne prati uputstva i ne dovršava domaći zadatak, kućne poslove ili dužnosti (ne zbog prkosa ili nerazumevanja uputa).
  • Često ima teškoće s organizovanjem zadataka i aktivnosti.
  • Često izbegava, ne voli ili odbija zadatke koji zahtevaju trajniji mentalni napor.
  • Često gubi stvari potrebne za ispunjavanje zadataka ili aktivnosti (igračke, školski pribor i dr.).
  • Često ga ometaju spoljni stimulusi.
  • Često zaboravlja dnevne aktivnosti.

Hiperaktivnost

5 od 6 mora biti prisutno barem 6 meseci

  • Često trese rukama i nogama ili se vrpolji na stolici.
  • Ustaje sa stolice tokom časa ili negde drugde gde se očekuje da ostane na mestu.
  • Često preterano trči ili se penje u situacijama u kojima je to neprikladno (kod odraslih i adolescenata može biti ograničeno na subjektivni osećaj nemira).
  • Često ima teškoća ako se treba mirno i tiho igrati ili obavljati slobodne aktivnosti.
  • Često je „u pogonu” ili kao da ga „pokreće motor”.
  • Često preterano priča.
Impulsivnost

1 od 3 mora biti prisutan barem 6 meseci

  • Često „istrčava” s odgovorima pre nego je dovršeno pitanje.
  • Često ima poteškoća s čekanjem reda.
  • Često prekida ili ometa druge (npr. upada u razgovor ili igru).

Da bi se nedvosmisleno potvrdilo postojanje ADHD-a treba biti zadovoljen uslov da su se spomenuti simptomi pojavili pre 12. godine te da se javljaju u dve ili više sredina. I na kraju, mora postojati jasan dokaz da uočeni simptomi zaista ometaju ili smanjuju kvalitet socijalnog ili akademskog funkcionisanja.

Podela ADHD-a u odnosu na socijalno ponašanje

Osim što postoji tri tipa ADHD-a prema izraženosti simptoma pažnje, hiperaktivnosti i impulsivnosti, postoji još i podela u zavisnosti od socijalnog ponašanja:

  • agresivan/asertivan
  • aktivan/nespretan
  • nesklon/izbjegavajući.

Agresivni/asertivni tip ADHD-a se vrlo često suprotstavlja roditeljima ili ometa vršnjake, skloniji su stvari „raditi po svom” nego onako kako se od njih traži ili kako zahteva situacija. Ako nešto žele uzeće to bez obzira na kontekst ili posledice, najvažnije su im trenutne potrebe pa prema tome usmeravaju svu svoju energiju na njihovo zadovoljavanje i nestrpljivi su. Često su u sukobu sa drugima u svom okruženju, krše socijalne norme i skloni su da drugima pripišu neprijateljske motive.

Aktivan/nespretan tip ometa aktivnosti koje su u toku i sprečava druge u postizanju njihovih ciljeva. Neosetljivi su na suptilne socijalne znakove i nemaju puno metoda za priključivanje grupi vršnjaka. Upadaju u igru i pokušavaju da preusmere pažnju minimalno se obazirući na želje i ponašanja drugih.

Nesklon/izbegavajući tip više voli da bude posmatrač nego učesnik neke aktivnosti. Kod njih se učestalije razvija socijalna anksioznost, sramežljivost i povučenost, a vršnjaci ih pre zapostavljaju nego što ih odbijaju.

Verovatno kada pročitamo ove opise simptoma i tipova, većina nas će pronaći svoje dete (ili čak sebe). No, to svakako ne mora odmah da bude razlog za zabrinutost. Naime, većina dece iskazuje ovakva ponašanja što se i pripisuje nekom tipičnom dečjem ponašanju. Pitanje je kada to prestaje da bude ponašanje koje se ponekad javlja i sa većim vremenskim razmakom, a kada je to svakodnevno i za njega uobičajeno ponašanje te u kolikoj meri ga to ometa da normalno funkcioniše.

Kako se ponaša dete s ADHD-om

Činjenica je da je ADHD vrlo učestao i incidencija se kreće od 3 do 5%. Učestaliji je kod dečaka nego kod devojčica, ali se isto tako očituje na različite načine. Kod dečaka je više prisutan motorni nemir, njihova hiperaktivnost je odraz nemogućnosti da mirno sede ili da se ponašaju kao da ih pokreće motor. Kod devojčica je ta hiperaktivnost više izražena u govoru, u smislu da mnogo više pričaju, vrlo često skaču s teme na temu. Uvek imaju puno pitanja na koja je vrlo često teško dati odgovore i previše se interesuju za različite teme.

Ono što je zajedničko za oba pola i dominira njihovim ponašanjem je često lutanje misli i sanjarenje. Vrlo često ćete ih zateći kako ne slušaju što se oko njih događa i deluju kao da su u „svom svetu“ do kojeg je teško dopreti pa čak i ako ih neko naglo prene. To se može dogoditi za vreme nastave, u toku izrade domaćeg ili učenja, ali i ako im objašnjavate neku situaciju, pa čak i dok gledaju televiziju ili igraju igru. Kao da im se mozak jednostavno „isključi“.

Kod dece sa ADHD-om se često čini da se ni za šta ne mogu uhvatiti, da im ništa nije dovoljno zanimljivo da im zadrži pažnju. No, istina nije baš takva. Dete sa ADHD-om ima vrlo širok raspon interesa i mnogo stvari ga zanima i želi da ih otkrije. I upravo to i jeste deo njihova uobičajenog funkcionisanja. No, kada pronađu nešto što ih zaista interesuje i što im može potpuno okupirati pažnju, kod njih je izražen hiperfokus koji se kod drugih teško može razlučiti. Oni postaju potpuno okupirani temom i u tome pronalaze zadovoljenje svojih potreba.

Bitno je da prepoznate šta se s vašim detetom zbiva i kako ono funkcioniše. Ako imate neke sumnje, prođite kroz gore navedenu simptomatologiju i pitajte se koliko često vaše dete iskazuje takva ponašanja. Ako pronađete da se većina tih ponašanja javlja vrlo često razgovarajte s nekim od stručnjaka u ovom području (psiholog, defektoloa, logoped, psihijatar) koji vam mogu dati savet koji sve tretmani postoje i na koji način možete pomoći svome detetu.

Život sa ADHD-om

Ono što treba imati na umu je da ADHD nije dijagnoza sa kojom se ne može živeti, da nije istina da dete neće moći da bude uspešno, da vodi normalan život. S druge strane, dijagnoza se ne treba bojati i bežati od njih. Pravilna evaluacija i obrada može pomoći da dete dobije potreban tretman i pomoć kako u školi tako i u društvenim situacijama.

Na taj način se osigurava pravilan razvoj i podsticajna okolina koja će olakšati detetu da iskaže svoj puni potencijal i ostvari predodređeni uspeh. Podstičite svoje dete na različite interese i koliko god ih oni našli i koliko god različiti bili, podržavajte ih. Mozak ADHD-ovca treba stalnu stimulaciju i upravo iz tog razloga isprobavaju različite stvari, a kada pronađu ono što ih najviše zanima iznenadićete se šta mogu s time da urade.

Autor: Josipa Bosak, psiholog

Izvor: www.umoigraonica.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama