Како препознати да ли је дете размажено или има дислексију?

Дислексију, тешкоћу и савладавању читања и писања, има до десет одсто деце у Србији али се та сметња код младих најчешће не препознаје на време пошто се приписује њиховој лењости, размажености, а такав погрешан приступ има негативне последице по психички развој детета и читаво друштво. Уколико се на време препозна проблем, дислексично дете може много да постигне током школовања и у животу јер је често реч о особама са натпросечном интелигенцијом, рекла је Танјугу председница Првог српског друштва за дислексију Гордана Бабић Цветковић.

knjige_227591S1
Она је навела пример студента који има дислексију а пре неколико дана је на Математичком факултету дипломирао са десетком.
Дислексија се открива у школи, када дете учи да пише и чита али те вештине не може да савлада попут његових вршњака. То често наилази на неразумевање учитеља, наставника, па ђаци добијају лоше оцене јер се оцењују по критеријумима који нису прилагођени њима.
“Са тим лошим оценама њима пада самопоуздање, не могу да дају свој максимум па се дешава да због неразумевања околине напусте школу, а то за друштво значи можда и губитак генијалца”, рекла је Цветковић и истакла да у удружењу имају децу са коефицијентом интелигенције 145, 160 иако не могу да препишу лекцију на часу.
Подсетивши да се ових дана обележавају Европски дани свести о дислексији, Цветковић истиче да је за дислексично дете најважније да одређене ствари ради на начин на који то може.
“Ако не стигне све да препише на часу, не мора али може да запамти лекцију и сутрадан ту лекцију да зна. Треба их пустити да раде оно што могу. Нека од наше деце нису имала ниједну записану страницу у свесци а из тих предмета су имала четворке, петице”, рекла је Цветковић.
Она истиче да је у школама ситуација нешто боља увођењем инклузије али да дислексија и даље није сасвим препозната код педагога, психолога па ни код родитеља. Они избегавају да траже индивидулани образовни план за дете јер ни сами немају свест о томе да му је потребан другачији приступ због специфичног мисаоног процеса.
Дислексична деца имају проблем у лево-десно оријентацији, често умају укрштену доминацију, десна рука им је доминантна, а лево ухо, лева нога. Поседују високе способности за конструктивно решавање визуелних проблема и све разумеју тродимензионално, али се теже сналазе са подацима који су дати у једној равни, дводимензионално.
Често се дешава да, уколико не уче слова као тродимензионлане симболе, не могу да их науче, спорије читају и пишу или пермутују слогове, замењују слична слова, када започну ред заврше га неколико линија ниже јер не могу да контролишу тај простор.
У пружању подршке тој деци веома је важно да се дете не осећа инфериорно и да се подрже његове јаке стране, тако што ће на пример да одговора усмено, писмени задаци могу тако да се направе да дете мало пише а да заокружује, повезује или да му се чита лекција…
Цветковић је указала и да је рад првог и за сада јединог друштва у Србији које се бори за права деце са дислексијом последњих месеци замрзнут услед недостатка средстава.
Хуманитарна Фондација Нови Београд препознала је напоре и жељу удружења за опстанком и омогућила је да се путем СМС поруке прикупљају средства за наставак нормалног рада удружења.
Довољно је да се у поруци упише 48 и пошаље на број 3030, чиме се друштву помаже са 100 динара, рекла је Цветковић и истакла да “бити дислексичан није срамота, не значи да је неко мање вредан већ значи другачији поглед на свет, а то треба искористити за добробит свих нас”.
Друштво је до сада покренуло сајт “Дислексија Србија” који има 60.000 посета, а члановима је бесплатно на располагању електронски приручник “Шта сваки просветни радник треба да зна о тешкоћама у учењу”. Одржало је мноштво округлих столова и трибина на тему лошег третмана дислексичних ученика, организовало сусрете родитеља, стручњака и дислексичара…
Цветковић је подсетила да је међу најуспешнијим људима у свету, бизнисменима, научницима, глумцима, певачима, њих око 30 одсто дислексично али и да 40 до 60 одсто осуђеника на издржавању затворске казне такође има дислексију.
Познати дислексичари су и Бил Гејтс, Стив Џобс, Том Круз, Кира Најтли, Пикасо, Дали, Черчил, генерал Патон, Кенеди, Буш, Едисон, Ајнштајн…
Танјуг