Када можемо да говоримо о дислексији?
Дислексични поремећај се јавља око седме, а у неким случајевима га је могуће дијагностификовати и око шесте године живота. У случају деце која имају виши степен интелигенције дислексија може да буде маскирана, тако да овај поремећај не буде уочљив на узрасту од шест-седам, већ почиње да се увиђа тек на каснијим узрастима од девет, или чак десет година.
Постоје деца која постижу добре резултате и имају високе оцене из свих осталих предмета осим из матерњег језика из ког једва успевају да добију прелазну оцену. Како би помогли детету родитељи узимају приватне часове, али се често дешава да и поред напора приватног професора дете и даље има тешкоће у писању диктата или читању. Обично је родитељима потпуно необјашњиво како њихово интелигентно и способно дете може да има одличан или врло добар успех у другим предметима док из језика не може да заслужи ни прелазну оцену. Ако би дете код кога се јавља овакав проблем одвели на консултације са школским психологом, дијагностичка процена би непогрешиво гласила: дислексија.
Постоји читав низ јасних симптома који нам помажу да установимо дислексију. Уколико уочимо ове показатеље потребно је обратити се специјалисти који ће одговарајућим поступцима помоћи детету да превазиђе тешкоће. Важан и охрабрујући податак представља чињеница да се у пракси показало да терапијски поступци који су усмерени на превазилажење дислексије имају висок проценат успешности. Постоји пет услова који треба да буду испуњени да бисмо са сигурношћу могли да тврдимо да је реч о дислексији:
1. Тешкоће у писању и читању – ове тешкоће се односе на прављење грешака које су карактеристичне за децу нижег календарског узраста.
2. Просечно развијена интелигенција – дислексија је поремећај вербалних способности које се односе на писање и читање, а не вербалних способности у целини, или интелектуалних способности уопште. Када проблеми у стицању ових вештина постоје код деце са оштећењима, рецимо деце са Дауновим синдромом, тада не можемо говорити о дислексији већ о интелектуалној заосталости.
3. Слабији успех у овладавању вештинама читања и писања – дислексично дете спорије напредује у развијању ових способности у односу на своје вршњаке.
4. Слабији успех из матерњег језика у односу на остале школске предмете – као што је претходно наглашено, да бисмо са сигурношћу тврдили да се ради о дислексији, а не о неком другом поремећају, морамо претходно утврдити да дете има бар просечно развијене интелектуалне способности. Просечно развијена интелигенција омогућава детету да упркос проблемима у писању и читању адекватно овлада другим областима као што су математика или историја.
5. На старијим узрастима дислексија доводи до дефицита у разумевању – тешкоће у писању и читању доводе до тога да ће дете, када се у старијим разредима буде сусрело са сложенијим градивом, имати проблем да га разуме, а самим тим имаће проблем и да га научи.
Како препознати дислексију?
Карактеристичне грешке које прави дислексично дете, како у писању, тако и при читању текста су:
Инверзија: састоји се у замени места слова унутар једног слога. На пример, уместо речи “воде”, дете ће прочитати или написати “овде”.
Омашке: састоје се у пропусту да се изговори или напише неко слово. То слово се може налазити на почетку, у средини или на крају речи. На пример, дете ће уместо “пролази” написати или изговорити “полази”.
Транспозиција: односи се на премештање одређеног слова из једног слога у други па уместо речи “лавабо” дете чита или пише “лабаво”.
Бркање слова: дете може да има проблем и са разликовањем слова која се слично пишу (м и н, д и б…). Такође, постоји могућност и да помеша слова која се слично изговарају, било да је место артикулације слично (т и д, б и п…) или различито (ф и з, т и ц).
Додавања: дете спонтано додаје слова која не постоје у речи; на пример “обалак” уместо “облак”.
Генерализација: када се одређен слог понавља више пута него што је то случај у оригиналној речи – “хипопопотамус” или “ферарари”.
Салата од речи: када су слова у речи потпуно испремештана.
Тескоће да се речи споје односно раздвоје при писању на адекватан начин. На пример, дете ће написати реченицу у оваквој форми: “Во лимдаи дему шко лу.”
Хиперанализа: када дете раздваја слогове унутар реченице. На пример: “По јео сам ја бу ку.”
Писање “у огледалу”: на пример, извртање репа слова Ј на десну уместо на леву страну. До шест и по година се овакво извртање слова сматра нормалним, међутим, уколико се јави на каснијем узрасту можемо га дијагностификовати као поремећај.
Премештање слогова: када се мењају места слоговима у речи, па уместо “чоколада” пише или чита ” кочолада”.
Грешке у граматичкој структури реченице: Овакве грешке се сматрају нормалним код деце која одрастају у средини у којој се књижевни језик не употребљава у свакодневној комуникацији. Међутим, када се оваква одступања јаве код деце која одрастају у срединама у којима је употреба књижевног језика уобичајена, тада ову појаву можемо узети као показатељ поремећаја.
Дисграфија: односи се на то дете успева да препозна појединачна слова када чита, али није способно да их коректно напише.
Када се говори о интензитету, као и код сваког другог поремећаја тако и код дислексије, постоји дугачак континуум који се протеже од најлакшег (који врло често може да остане потпуно непримећен) до најтежих облика који утичу на интелектуални и афективни развој детета.
Може се направити груба класификација по којој би се различити облици дислексије условно сврстали у три категорије. О најлакшем облику дислексије говоримо када се ради о детету нижег узраста које испољава тешкоће везане искључиво за домен читања и писања. Нешто тежи облик који бисмо могли да назовемо умереним дислексичним поремећајем манифестује се код деце на старијем узрасту тако што се јављају тешкоће у вербалном изражавању, што узрокује проблеме у учењу школског градива. Најтежи облик овог поремећаја констатујемо онда када симптоми дислексије почињу штетно да утичу на друге аспекте живота детета; када проблеми које дете има при писању и читању почињу да имају негативан утицај не само на учење, већ на интелектуални и емоционални аспект у целини.
Прилажемо један од скупова питања за родитеље и наставнике који логопеди користе у откривању раних симптома дислексије код школске деце . Уколико је ваш одговор на већину ових питања ДА, било би мудро да потражите савет стручњака.
Да ли вам се чини да се дете често збуњује, а не знате зашто? ДА НЕ
Да ли је дете непостојано, недовољно упорно у раду? ДА НЕ
Да ли има тешкоћа да запамти више инструкција истовремено? ДА НЕ
Да ли прави “чудне” грешке у писању и читању? ДА НЕ
Да ли дете има проблема при преписивању са табле, из књиге или свеске? ДА НЕ
Да ли има тешкоће при раду математичких задатака? ДА НЕ
Да ли је труд који дете улаже у рад много већи у односу на резултат који постиже? ДА НЕ
Да ли испољава изузетно спретност у одређеним аспектима, док је у другим изузетно неспретно? ДА НЕ
Да ли се често понаша као “главни кловн у разреду”, а вама се чини да није заиста срећно? ДА НЕ
Да ли вам се чини да вас дете апсолутно не слуша док говорите? ДА НЕ
Да ли имате утисак да је претерано нерадно и незаинтересовано? ДА НЕ
Да ли вам се чини да је често несконцентрисано? ДА НЕ
Да ли је збуњено у простору и времену, посебно у одређивању смерова лево-десно? ДА НЕ
Да ли је дете много успешније у усменом него у писменом изражавању? ДА НЕ
Уколико на основу свега што је наведено помислите да ваше дете можда пати од дислексије, обрадите се специјалисти који ће проценити да ли постоји поремећај и применити адекватне терапијске третмане, уколико је то потребно. Овај проблем никако не треба преувеличавати, али не треба му прилазити ни сувише олако јер треба имати на уму да у основи дислексије може да постоји и значајна емоционална компонента, као и да превиђање постојања овог поремећаја може штетно да утиче на образовање детета у каснијим узрастима.
Занимљиво је да су многе особе, које су у свом животу оствариле изванредан успех на професионалном плану, патиле од дислексије; Алберт Ајнштајн, Исак Њутн, Винстон Черчил, Волт Дизни или Џон Ленон су само неки од њих. Јос интересантније је да су међу особама које су се суочавале са тешкоћама ове врсте били и светски познати писци као што су Ернест Хемингвеј, Марк Твен, Ханс Кристијан Андерсен, Агата Кристи, Луис Керол…Ови људи су, као и било која друга особа са дислексијом, имали тешкоће у суочавању са неразумевањем околине и проблемима у школи, али управо њихова дела јесу охрабрење за сву децу која пате од дислексије као и њихове родитеље; ови примери показују да дислексија не представља трајну кочницу у интелектуалном развоју већ тешкоћу коју је могуће превазићи са успехом.
Аутор: Небојша Јовановић