Najvažnije u komunikaciji je čuti baš ono što, zapravo, nije izrečeno…
Žan je izašao sa dedom da prošetaju po Parizu.
Na jednom mestu, čuli su kako nekog obućara vređa mušterija: ovaj je tvrdio da nešto nije u redu sa njegovim cipelama. Obućar je mirno saslušao primedbe, izvinio i obećao da će ispraviti grešku.
Onda su Žan i njegov deda stali da popiju kafu.
Čoveka za susednim stolom konobar je upitao da li bi mogao da malo pomeri stolicu kako bi moglo da se prođe. Čovek je odreagovao burno i odbio da se pomeri.
„Nikada ne zaboravi ono što si video,“ rekao je Žanu deda. „Onaj obućar je prihvatio žalbu kupca, a ovaj čovek pored nas nije hteo ni da se makne. Ljudima koji obavljaju neke korisne zadatke ne smeta kad čuju kritike na račun svog rada, ali ljudi koji ne rade nikakav koristan posao uvek misle da su veoma važni i kriju svoju nesposobnost iza autoriteta.“