Kako razvijati kreativnost kod dece

10 decembra, 2016
Ono što je bilo lako roditeljima pre nekoliko decenija postao je izazov za naše generacije. Nisu naši roditelji znali više o razvoju dece; oni su jednostavno imali manje opcija. Dosada i slobodno vreme su neizbežan deo svakodnevnog života. Danas, dosada i slobodno vreme su sinonim za „Ja sam loš roditelj i ne činim dovoljno da moje dete napreduje.”
dete-igra
Nedavno su mi se otvorile oči dok sam gledala svoju jedanaestogodišnju ćerku na odbojkaškom turniru. Imam troje dece i prisustvovala sam gomili takvih događaja. Znam proceduru ili bar mislim da znam. Ovako bi to trebalo da izgleda: porodice se udobno smeste pored terena, spremne da bodre male takmičare. Postepeno, deca, braća i sestre počinju međusobno da se zadirkuju sa klincima iz drugih porodica. Ubrzo to preraste u igru žmurki ili šugi. U ključnim momentima, novootkriveni prijatelji su svoju kolektivnu pažnju usmeravali na teren da bodre svoje timove.
Ali, ipak, to se nije dešavalo. Iako je bilo najmanje 15 dece na tribinama, nisam čula nijedno od njih. Sedeli su i buljili u tablete. Čak i kad je njihov tim vodio, nijedno dete nije gledalo utakmicu niti su razgovarali jedni sa drugima. Situacija je surovo istinita i prosvetljujuća: Deca imaju više aktivnosti i pasivne zabave na dohvat ruke nego ikada ranije, ali manje slobodnog vremena da sanjaju, zamišljaju i fokusiraju se na ono što zaista vole.
Shvatam da je odvajanje vremena za dosađivanje teško u svetu u kome smo stalno zabrinuti da će naša deca propasti ako se ne ističu u sportu ili takmičenjima, ali odbijam da sedim i gledam ovaj gubitak detinjstva. Moramo da povratimo detinjstvo. Mašti je potrebno vreme i prostor da procveta.
Ako su i vaša deca kao moja, tražiti od njih da koriste svoju maštu će u početku biti teško. To je zato što nisu razvili veštine i mišićnu memoriju za to.  Lično, ja vežbam strategiju za “paljenje mašte”, kao što bi trener pretvorio gomilu pobunjenika u pobednički tim. Za maštu je, kao i u sportu, potrebna praksa, obuka, motivacioni govori, nagrade i ekstremno strpljenje.

Kako se trenira mašta?

Prvo, svake sezone treba pregledati rasporede da vidimo kako trošimo vreme. Šta se nudi i pruža? Biti deo atletske reprezentacije ima prednosti, ali da li je potrebno više privatnih časova? Deci treba vremena da razviju sposobnosti kreativnog razmišljanja koje će im dozvoliti da otkriju svoje snove. Zar ne bi trebalo da ulažemo u to?

Drugo, ja zaokružim dane kada nemamo ništa zacrtano na kalendaru i te trenutke čuvam kao svetinju. Mnogi od nas u korporativnom svetu znaju da ponekad moraš da obezbediš vreme bez sastanaka u svom rasporedu i daš svom mozgu prostor da se fokusira i stvara. Isto važi i za našu decu.
Treće, kao “Trener dečije mašte” moja uloga je da obezbedim inspiraciju. Za veliku većinu naše dece, počinjanje od nule je zastrašujuće. Velika količina iznenadnog slobodnog vremena može da ih čini napetim i frustriranim, što je suprotno od kreativne otvorenosti koju tražimo. Jedna od mojih tehnika je da obezbedim okvir za kreativne aktivnosti, takmičenje na primer. Moja porodica se često takmiči u kuvanju. Ograničimo spisak sastojaka i deci je priličan izazov da od propisanog materijala spreme neko (uglavnom) jednostavno jelo. Još jedan trik: igrajte ping pong samo sa jednim detetom – drugi će se priključiti i imaćete porodični turnir. Iskoristite porodičnu večeru kao veče pričanja priča sa pesmom i igrom.
Ponekad ću jednostavno izgovoriti niz potencijalnih aktivnosti: “Izađite na ljuljaške, nacrtajte nešto, pravite kolače, vozite bicikl”… dok se nešto ne pogodi sa njihovim interesom. Ako sve drugo propadne, ja ću se uključiti u aktivnosti sa njima, ali samo dok magija ne postane njihova.
U mom idealnom svetu, roditelji bi trebalo da poguraju maštu dece na način na koji guraju i sport i nauku. Ja tražim super roditelje koji će da se dupliraju? Na neki način, da! Ali ne i za uobičajene dobre ocene, više testova i sportskih dostignuća. Želim da se dupliraju tako da se duplira i  mašta naše dece!
Tehnologija nije neprijatelj i nema povratka na dane bez smart telefona. Ali ja bih volela da idem na odbojkaški turnir i vratim mlađu braću i sestre na margine koje čine igru, ugovaranje pravila, formiranje prijateljstava, igranje lidera, i pre svega smejanje i kikotanje.
Priredila: Andrijana Maksimović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama