Mama i tata imaju ulogu roditelja, a ne vaspitačice u vrtiću.
Odnosno, nije vaš posao niti da umirujete drugo, niti svoje dete kada ono nije u vašem vidokrugu. To je obaveza onih odraslih sa kojima tada vaše dete provodi vreme. Sve dok se od vas ovakva vrsta saradnje ne zahteva, podrazumeva se da ste o ponašanju svog deteta informisani, ali ne i pozvani da se uključite u rešavanje njegovih konflikata sa drugom decom.
Postoji nekoliko važnih razloga zašto je po pitanju ponašanja vašeg deteta u vrtiću važno da se držite po strani. Vi ste roditelj. Vaša uloga je, sama po sebi, veoma zahtevna i složena. Važno je da je što manje kombinujete sa ulogama ostalih odraslih iz detetove okoline. Na primer, nemojte izigravati i tatu i mamu (“Ja sam mu i otac i majka”, često izgovaraju samohrane mame), niti baku, niti bilo koju drugu odraslu osobu za koju pretpostavljate da detetu nedostaje. Važnije je da dete odrasta uz postojanu, stabilnu, i u njegovom životu maksimalno prisutnu mamu, nego uz površno prisutnu mamu koja povremeno «glumata» da je i baka, i drugarica, i vaspitačica iz vrtića. Vaš autoritet je samo vaš.
Međutim, u slučaju da vaspitačica zatraži vašu podršku, “uskočite” i u njenu ulogu – da svoje dete umirujete, kažnjavate, «regulišete» njegovo ponašanje u vrtiću. Najpre, saslušajte šta ima da kaže vaspitačica. Njeno mišljenje je važno, jer se mnoga deca na različit način ponašaju u kući, a na drugi način u vrtiću. To nije neobično, s obzirom na to da je različita atmosfera, osećanje zaštićenosti, broj odraslih osoba u okruženju, ali ponajviše su različite granice dopuštenog ponašanja u kući i u vrtiću. Drugim rečima, kako se vaše dete ponaša u vrtiću, vi možda i ne znate, jer njegovo ponašanje u kući može biti sasvim različito.
Ukoliko vaspitačica ili, eventualno, roditelji deteta koje je udareno, zatraže vaše učešće, ono što se od vas tada očekuje jeste da podržite autoritet vaspitačice, ali i da utičete na ponašanje svog deteta ubuduće. Odnosno, potrebno je da sa njim porazgovarate. Pitajte ga zašto je udarilo to dete, proniknite u njegove razloge (čak i ukoliko nije verbalno vešto da vam ih na takav način saopšti), ali obuzdajte svoje reakcije vikanja ili kažnjavanja.
Naime, socijalna inteligencija se, takođe, uči. Neophodno je da se deca što više osamostale u rešavanju svojih konflikata i sukoba sa vršnjacima. Zapravo, to je jedan od najvažnijih razloga zašto ste dete i upisali u vrtić. Samo u kontaktu sa vršnjacima, ono može razvijati potrebnu socijalnu inteligenciju, naučiti ne samo da razgovara i dogovora se, već i da se svađa, miri, brani, napada.
Izvor: kerefeke.org.rs