,,Šta si učinila sa svojim detetom?”, pitala sam sebe dok sam gledala svoju petogodišnju Sofiju kako vuče i udara svoju sestricu Emu. Kao da su je vanzemaljci uzeli pod svoje ili sam ja negde debelo pogrešila u vaspitanju. Znam da u svakom detetu postoji određena količina agresivnosti ali veoma je teško priznati da je to “zločesto” dete baš vaše. Nije stvar u neprepoznavanju agresivnosti, već šta sa tim? Sofija ima tri starija brata koji se svaki dan udaraju, tuku i rvu. Jednom sam ih pitala znaju li neki drugi način za pokazivanje ljubavi. Samo su se nasmejali i rekli: ,,Ne, mama, mislimo da ne postoji.”
Međutim, velika je razlika između te igre rvanja i natezanja i onog sto sam videla kod mog malog „anđela“ iz čijih je očiju kipeo bes i agresija. Taj sukob između mojih devojčica je bio dobra prilika da se prisetim nekih osnovnih roditeljskih veština.
Prvo, moramo da se zapitamo šta je prouzrokovalo takvo detetovo ponašanje
Treba da utvrdimo šta se desilo pre nego što je dete odreagovalo sa agresijom. Pošto sam bila svedok incideneta između Eme i Sofije, najstarija kći Sej mi je priznala da je i ona udarila Emu ljuteći se na nju što joj je ova otimala stvari. Tada mi je sve postalo jasno! Ema je bila taj pritajeni agresor u obe situacije, samo je pazila da je ne uhvate. Druge dve su reagovale na njeno maltretiranje udaranjem i lupanjem i tako su stvorile probleme. Znala sam da moram nesto da preduzmem u vezi sa njihovim agresivnim ponašanjem, ali valjalo je rešiti i izvor problema, Emu.
Drugo, moramo da razmislimo šta pokreće intezitet agresivnosti u našem detetu.
Neka deca jednostavno ne mogu da se kontrolišu kada su gladna ili umorna. Možda želi da ovlada nekom novom veštinom ali je frustrirano sopstvenim ograničenjima. Možda je imalo premalo vremena za promenu aktivnosti pa zato tako reaguje na osobe koje ga okružuju. Sofiji je trebao popodnevni odmor da bi mogla da podnese dodatno sestrino maltretiranje. Kada otkrijete pokretač agresivnosti, tada je moguće reagovati pre nego što bude prekasno i možete pomoći detetu da drugi put kontroliše svoje ponašanje.
Treće, pokušajte da ostanete smireni.
Kažem pokušajte, zato što znam koliko je teško ostati pribran i kako vrlo lako reagujemo baš poput deteta. Međutim, neko u svemu ovome mora biti odrastao. Ostanite smireni i pomozite deci umesto da stvarate dodatne frustracije. Snizite glas i vaša uputstva neka budu kratka i jasna, kao npr.: “ Vidim da si ljut. Spusti sad tu igračku.” To nije trenutak da držite lekcije, već da mu pomognete da se smiri.
Četvrto, prepoznajte kako se dete oseća, ali postavite granice.
Sin moje prijateljice svoju agresivnost pokazuje tako što decu u vrtiću grize. Ono što ona treba da uradi je da mu jasno kaze: ,,Znam da ti je uzeo igračku ali ne smeš da ga grizeš.”
Peto, uvek ponavljajte deci: ,,Koristi reči!”
Nakon što je Sofija udarila Emu, pokušale smo tu scenu da odigramo još nekoliko puta, ali tako da Sofija meni (Emi) pokuša da kaže da prestanem da je gnjavim. U našoj porodici vlada pravilo da ako ti neko kaže: „Molim te prestani“ (da me golicas, nerviraš, uzimaš stvari,…) tada moraš da prestaneš ili ćeš se suočiti sa maminom ili tatinom reakcijom. To pravilo deci daje određenu moć i kontrolu nad ličnim okruženjem i podstiče ih da komuniciraju rečima.
Šesto, izdvojte dete ne da biste ga kaznili, već da biste mu dali priliku da se smiri.
Jednom kada je igra između dvojice naših starijih sinova postala pregruba, zatekla sam jednog od njih kako sedi na stepenicama u hodniku. Pitala sam ga šta se događa a on je rekao: ,,Sada sam mnogo ljut i treba da budem malo sam da bih mogao ponovo da se igram sa njim.” Bila sam zadovoljna što se izdvojio da bi se smirio. To je cilj sa našom mlađom agresivnom decom, da prepoznaju svoju ljutnju i nauče da je kontrolišu.
Na kraju, nemojte da dopustite da deca manipulišu vama svojim agresivnim ponašanjem. Baš sam pre neki dan videla jednu majku koja je svom sinu rekla: “Ne”. On se naljutio, zaplakao i udario je, otišao, zatim se vratio i još jednom je udario. Nakon nekoliko minuta majka mu je ljutito rekla: “Molim? Tako si bezobrazan”.
Osim što je bilo po njegovom, naučio je da “ne” ne mora da znači “ne” ako si dovoljno dugo bezobrazan.
Pravite granice, držite ih se i izdvojte dete ako je potrebno.
Određena doza agresivnosti postoji u svakom detetu, a na videlo izlazi u vrlo nezgodnim momentima. Jednom smo držali seminar o vaspitanju dece, naša deca su sedela u prvom redu i tukla su se. Ako se i vama nesto ovako dogodi, dobrodošli u klub roditelja. Međutim, isto tako treba da znate da će oni od vas učiti o samokontroli i upravo od vas očekuju da preduzmete prve korake, možda bas onda kada vam je najteže.
Jayne Cuidon