Dve izmišljene, ali i te kako realne priče na čuvenu temu „Kako sam proveo letnji raspust“ nalaze se u nastavku ovog teksta. Sastavi su obično literarna dela u kojima se đaci trude da što lepše i pravilnije pišu, da se poigravaju rečima i time zasluže dobru ocenu. Ovi sastavi su, ipak, nešto malo drugačije.
Kako sam proveo letnji raspust – zašto su parkovi pusti?
Ovaj raspust mi je bio drugačiji od svih ostalih i jedva sam čekao da se završi da ponovo krenem u školu. Čim je počeo otputovali smo na planinu i tamo smo proveli sedam dana. Bilo je lepo, ali mi je nedostajalo more. Kad smo se vratili kući, nisam bio tužan, radovao sam se što ću imati mnogo vremena za druženje sa drugarima u parku.
Nisam mogao da pretpostavim da će park biti pust. Najpre sam mislio da drugare roditelji ne puštaju napolje zbog velikih vrućina i to mi je bilo razumljivo. Međutim, kada sam video da ni uveče nema nikog u parku bio sam veoma tužan. Mislio sam da su svi negde otputovali, ali mi je bilo čudno kako baš svi u isto vreme da odu negde. Prolazili su dani i nedelje a park je bio pust bez one uobičajene dečje graje.
Skoro svi moji drugari su provodili vreme uz telefon, tablet ili računar. Igrali su igrice i postali korisnici raznih društvenih mreža. Kako sam bio razočaran kad sam shvatio da im je tamo neki virtuelni drug postao bliskiji nego ja. Moj najbolji drug iz zgrade je naprasno stekao virtuelno društvo i hvalio se kako ima najboljeg druga već nekoliko nedelja. Njega nikad nije video uživo, sa njim nije jeo kokice u parku i nije se spuštao niz tobogan. Taj njegov novi virtuelni drug nikada nije stajao na pravom golu i strpljivo branio penale kao što sam ja to radio. Ne, nisam ljubomoran. Samo mi je krivo. Razočaran sam i tužan. Igram i ja igrice, gledam TV, koristim društvene mreže, ali ne preterujem. Znam da je internet prozor u svet, ali mi je krivo što svi gledaju u taj daleki svet a onaj realni kojim su okruženi i ne primećuju. Poželeo sam da igramo fudbal, da se jurimo po parku, da igramo žmurke uveče kada se popale ulične svetiljke. Poželeo sam da sedimo na stepeništu zgrade, da pričamo viceve ili da pogađamo u kom ulazu će se upaliti svetlo. Toga više nema. Moji drugari iz bloka se ne odvajaju od svojih elektronskih uređaja i ne izlaze više u park. Više ih ne srećem čak ni u prolazu.
Srećan sam što sam ponovo u školi i što ću biti okružen drugarima iz odeljenja. Škola je postala jedino mesto gde se uživo družimo, igramo i pričamo.
Kako sam proveo letnji raspust – usamljeno dete nije retkost
Letnji raspust se završio i ponovo smo krenuli u školu. Još pre zvona drugari su pričali gde su putovali, s kim su se upoznali, kako su uživali u društvu svojih roditelja. Slušao sam ih, ali kao da su mi reči zastale u grlu. Nisam hteo da primete da mi glas podrhtava i da mi se suze skupljaju u očima. Nisam želeo da znaju da sam bio usamljen tokom skoro celog raspusta. Otišli smo na kratak odmor, koliko su mama i tata mogli da dobiju u firmama, ali raspust je bio tako dug. Znam da je i njima bilo teško što ne možemo da budemo više zajedno.
Moji drugari su bili na moru, na planini ili u selu. Osim tog jednog odmora od nekoliko dana, ja nisam išao nigde. Samo sam jednom išao sa roditeljima na reku, čak ni na bazen nismo otišli. Moji mama i tata puno rade. Osim što rade na svom glavnom poslu rade i još neki dodatni posao, tako da ih skoro i ne viđam. Po ceo dan sam provodio vreme na kompjuteru a oni su sa posla dolazili tek uveče. Po njima sam video da su svakog dana sve umorniji, iako su se trudili da to ne primetim. Ja nisam bio umoran, meni je bilo dosadno. Pokušavao sam da čitam neku knjigu, ali mi je to ubrzo dosadilo. Nekad sam morao da se odmaknem od ekrana kako bih odmorio oči. Tada sam odlazio da se umijem nakon čega sam se ne razmišljajući vraćao ekranima. Na momente sam bio srećan uvek kada otkrijem neku novu igricu, ali ta sreća je kratko trajala.
Nedostajalo mi je vreme sa mamom i tatom, ali sam pokušavao da ih razumem. Možda imaju potrebu da pročitaju novine, da pogledaju vremensku prognozu ili porukama da budu u kontaktu sa prijateljima. Znam da im je zbog prekovremenog rada bio uskraćen kontakt sa prijateljima a ja sam ga imao na pretek, ali ne sa onim stvarnim već sa virtuelnim prijateljima od kojih skoro nikoga i ne poznajem.
Završio se letnji raspust, ponovo sam u školi i radujem se zbog toga. Opet ću sa svojim drugarima iz učionice deliti sve lepe i manje lepe trenutke. Opet ću razgovarati uživo sa nekim a što je najvažnije mama i tata će se uveče kada se vrate sa posla i pored preteranog umora setiti da me pitaju kako je bilo u školi. A i to mi znači.