Две измишљене, али и те како реалне приче на чувену тему „Како сам провео летњи распуст“ налазе се у наставку овог текста. Састави су обично литерарна дела у којима се ђаци труде да што лепше и правилније пишу, да се поигравају речима и тиме заслуже добру оцену. Ови састави су, ипак, нешто мало другачије.
Како сам провео летњи распуст – зашто су паркови пусти?
Овај распуст ми је био другачији од свих осталих и једва сам чекао да се заврши да поново кренем у школу. Чим је почео отпутовали смо на планину и тамо смо провели седам дана. Било је лепо, али ми је недостајало море. Кад смо се вратили кући, нисам био тужан, радовао сам се што ћу имати много времена за дружење са другарима у парку.
Нисам могао да претпоставим да ће парк бити пуст. Најпре сам мислио да другаре родитељи не пуштају напоље због великих врућина и то ми је било разумљиво. Међутим, када сам видео да ни увече нема никог у парку био сам веома тужан. Мислио сам да су сви негде отпутовали, али ми је било чудно како баш сви у исто време да оду негде. Пролазили су дани и недеље а парк је био пуст без оне уобичајене дечје граје.
Скоро сви моји другари су проводили време уз телефон, таблет или рачунар. Играли су игрице и постали корисници разних друштвених мрежа. Како сам био разочаран кад сам схватио да им је тамо неки виртуелни друг постао блискији него ја. Мој најбољи друг из зграде је напрасно стекао виртуелно друштво и хвалио се како има најбољег друга већ неколико недеља. Њега никад није видео уживо, са њим није јео кокице у парку и није се спуштао низ тобоган. Тај његов нови виртуелни друг никада није стајао на правом голу и стрпљиво бранио пенале као што сам ја то радио. Не, нисам љубоморан. Само ми је криво. Разочаран сам и тужан. Играм и ја игрице, гледам ТВ, користим друштвене мреже, али не претерујем. Знам да је интернет прозор у свет, али ми је криво што сви гледају у тај далеки свет а онај реални којим су окружени и не примећују. Пожелео сам да играмо фудбал, да се јуримо по парку, да играмо жмурке увече када се попале уличне светиљке. Пожелео сам да седимо на степеништу зграде, да причамо вицеве или да погађамо у ком улазу ће се упалити светло. Тога више нема. Моји другари из блока се не одвајају од својих електронских уређаја и не излазе више у парк. Више их не срећем чак ни у пролазу.
Срећан сам што сам поново у школи и што ћу бити окружен другарима из одељења. Школа је постала једино место где се уживо дружимо, играмо и причамо.
Како сам провео летњи распуст – усамљено дете није реткост
Летњи распуст се завршио и поново смо кренули у школу. Још пре звона другари су причали где су путовали, с ким су се упознали, како су уживали у друштву својих родитеља. Слушао сам их, али као да су ми речи застале у грлу. Нисам хтео да примете да ми глас подрхтава и да ми се сузе скупљају у очима. Нисам желео да знају да сам био усамљен током скоро целог распуста. Отишли смо на кратак одмор, колико су мама и тата могли да добију у фирмама, али распуст је био тако дуг. Знам да је и њима било тешко што не можемо да будемо више заједно.
Моји другари су били на мору, на планини или у селу. Осим тог једног одмора од неколико дана, ја нисам ишао нигде. Само сам једном ишао са родитељима на реку, чак ни на базен нисмо отишли. Моји мама и тата пуно раде. Осим што раде на свом главном послу раде и још неки додатни посао, тако да их скоро и не виђам. По цео дан сам проводио време на компјутеру а они су са посла долазили тек увече. По њима сам видео да су сваког дана све уморнији, иако су се трудили да то не приметим. Ја нисам био уморан, мени је било досадно. Покушавао сам да читам неку књигу, али ми је то убрзо досадило. Некад сам морао да се одмакнем од екрана како бих одморио очи. Тада сам одлазио да се умијем након чега сам се не размишљајући враћао екранима. На моменте сам био срећан увек када откријем неку нову игрицу, али та срећа је кратко трајала.
Недостајало ми је време са мамом и татом, али сам покушавао да их разумем. Можда имају потребу да прочитају новине, да погледају временску прогнозу или порукама да буду у контакту са пријатељима. Знам да им је због прековременог рада био ускраћен контакт са пријатељима а ја сам га имао на претек, али не са оним стварним већ са виртуелним пријатељима од којих скоро никога и не познајем.
Завршио се летњи распуст, поново сам у школи и радујем се због тога. Опет ћу са својим другарима из учионице делити све лепе и мање лепе тренутке. Опет ћу разговарати уживо са неким а што је најважније мама и тата ће се увече када се врате са посла и поред претераног умора сетити да ме питају како је било у школи. А и то ми значи.