Награда „Ученик генерације“ има вишедеценијску традицију. Ова ласкава титула додељивана је и у бившој СФРЈ.
Не знам каква је била процедура осамдесетих година прошлог века, мада верујем да је слична актуелној. Данас постоје прописи за доделу диплома „Вук Караџић“ и „Доситеј Обрадовић“ које је установило ресорно Министарство, али одлуку о томе ко ће бити ученик генерације доносе наставници руководећи се критеријумима које одређује Статут школе. Неке школе фаворизују петице и постигнућа на такмичењима, док је другима важније да је ученик, поред одличних резултата, редовно учествовао у различитим ваннаставним активностима.
Прилично често се дешавало, и још увек се дешава, да избор Ученика генерације постаје полигон за испољавања личних сујета и амбиција не само родитеља, већ и просветних радника, тако да није лако носити ову ласкаву титулу, посебно осетљивијој деци јер увек има оних, било да су у питању њихови вршњаци или одрасли, који мисле или јавно говоре да је ђак генерације требало да буде неко други.
По мени, било би делотворније, из много разлога, увести титулу „Друг или Другарица генерације“ коју би понео неко ко је био солидаран, саосећајан, увек спреман да помогне – неко ко је допринео бољој атмосфери у одељењу и целој школи. Одлуку би доносили ученици. Мислим да би то био добар мотив за враћање правих вредности. Ако је неко ђак генерације, то му неће донети додатне поене за упис у средњу школу или на факултет, нити би их добио ни друг/арица генерације. Све у свему, верујем да би се ова друга титула понела са много мање терета и више радости.
Аутор: Марина Раичевић, професор енглеског језика из Бора