Nagrada „Učenik generacije“ ima višedecenijsku tradiciju. Ova laskava titula dodeljivana je i u bivšoj SFRJ.
Ne znam kakva je bila procedura osamdesetih godina prošlog veka, mada verujem da je slična aktuelnoj. Danas postoje propisi za dodelu diploma „Vuk Karadžić“ i „Dositej Obradović“ koje je ustanovilo resorno Ministarstvo, ali odluku o tome ko će biti učenik generacije donose nastavnici rukovodeći se kriterijumima koje određuje Statut škole. Neke škole favorizuju petice i postignuća na takmičenjima, dok je drugima važnije da je učenik, pored odličnih rezultata, redovno učestvovao u različitim vannastavnim aktivnostima.
Prilično često se dešavalo, i još uvek se dešava, da izbor Učenika generacije postaje poligon za ispoljavanja ličnih sujeta i ambicija ne samo roditelja, već i prosvetnih radnika, tako da nije lako nositi ovu laskavu titulu, posebno osetljivijoj deci jer uvek ima onih, bilo da su u pitanju njihovi vršnjaci ili odrasli, koji misle ili javno govore da je đak generacije trebalo da bude neko drugi.
Po meni, bilo bi delotvornije, iz mnogo razloga, uvesti titulu „Drug ili Drugarica generacije“ koju bi poneo neko ko je bio solidaran, saosećajan, uvek spreman da pomogne – neko ko je doprineo boljoj atmosferi u odeljenju i celoj školi. Odluku bi donosili učenici. Mislim da bi to bio dobar motiv za vraćanje pravih vrednosti. Ako je neko đak generacije, to mu neće doneti dodatne poene za upis u srednju školu ili na fakultet, niti bi ih dobio ni drug/arica generacije. Sve u svemu, verujem da bi se ova druga titula ponela sa mnogo manje tereta i više radosti.
Autor: Marina Raičević, profesor engleskog jezika iz Bora