Иако постоји неки прећутни (ту и тамо понекад елаборисани) консензус о томе шта значи бити добар родитељ, ипак и уз бројне приручнике стручњака из области развојне психологије, не постоје јасне и једнозначне смернице о томе како васпитавати дете. На сваком родитељу је да нађе неку „своју меру“ у постављању граница у односу са дететом, постављању система правила која важе у породици и критеријум који служи за дискриминацију оних случајева када дете треба подржати и оних када треба рећи „не“ без поговора.
Васпитне мере, као што смо већ поменули, нису дате као параметри а приори. Оне у великој мери зависе од наших схватања, нашег образовања, наших ставова, нивоа толеранције, културе, схватања обичаја, нивоа осетљивости за дететове потребе и слично. У тражењу адекватних „мера“ спрам свог детета (или своје деце) неминовно грешимо. Колики је степен увида у то да ли грешимо, већ је друга прича. Свакако, јасно је да су се времена променила од оних када је фокус био на томе да се деци треба дати до знања да су мажена и пажена и да је у овом тренутку много више прича о „презаштићеној“ или „размаженој“ деци.
Конфузија је настала код покушаја да се направи разлика између нечег што је лако (у пракси) помешати. Размазити дете не знаћи дати му много љубави. Не, није проблем у пажњи, нежности, сигурности коју пружате детету. „Размажено“ постаје оно дете које не може да схвати да постоје извесна правила. Изостанак пружања „сигурне луке деци“ у смислу привржености, пажње, психолози сматрају опасном грешком. Дете би требало да одраста у средини у којој се осећа вољено, сигурно, заштићено. Дете, међутим, не би требало да одраста без неког система правила. (više…)