Iako postoji neki prećutni (tu i tamo ponekad elaborisani) konsenzus o tome šta znači biti dobar roditelj, ipak i uz brojne priručnike stručnjaka iz oblasti razvojne psihologije, ne postoje jasne i jednoznačne smernice o tome kako vaspitavati dete. Na svakom roditelju je da nađe neku „svoju meru“ u postavljanju granica u odnosu sa detetom, postavljanju sistema pravila koja važe u porodici i kriterijum koji služi za diskriminaciju onih slučajeva kada dete treba podržati i onih kada treba reći „ne“ bez pogovora.
Vaspitne mere, kao što smo već pomenuli, nisu date kao parametri a priori. One u velikoj meri zavise od naših shvatanja, našeg obrazovanja, naših stavova, nivoa tolerancije, kulture, shvatanja običaja, nivoa osetljivosti za detetove potrebe i slično. U traženju adekvatnih „mera“ spram svog deteta (ili svoje dece) neminovno grešimo. Koliki je stepen uvida u to da li grešimo, već je druga priča. Svakako, jasno je da su se vremena promenila od onih kada je fokus bio na tome da se deci treba dati do znanja da su mažena i pažena i da je u ovom trenutku mnogo više priča o „prezaštićenoj“ ili „razmaženoj“ deci.
Konfuzija je nastala kod pokušaja da se napravi razlika između nečeg što je lako (u praksi) pomešati. Razmaziti dete ne znaći dati mu mnogo ljubavi. Ne, nije problem u pažnji, nežnosti, sigurnosti koju pružate detetu. „Razmaženo“ postaje ono dete koje ne može da shvati da postoje izvesna pravila. Izostanak pružanja „sigurne luke deci“ u smislu privrženosti, pažnje, psiholozi smatraju opasnom greškom. Dete bi trebalo da odrasta u sredini u kojoj se oseća voljeno, sigurno, zaštićeno. Dete, međutim, ne bi trebalo da odrasta bez nekog sistema pravila. (više…)