Као дете које је одрастало седамдесетих година прошлог века, запањен сам степеном разлике у здравству, исхрани, безбедности и уопште добробити деце у односу на моју генерацију. Немојте ме схватити погрешно, волим технологију и све предности модерног друштва, али истовремено када сведемо ствари на једноставне животне потребе, за четрдесет година смо искорачили један корак унапред и три уназад.
1. Играли смо се једни с другима
Ми нисмо имали интернет, телефоне, рачунаре и видео игрице. Наши животи тиме нису били заштићени само од близине електронских уређаја и електромагнетног зрачења, већ нам је то дало и могућност да се забавимо кроз међусобну интеракцију и физичку активност. Овде говорим о драматичном смањењу физичке активности у последњих 40-50 година, која се манифестује у гојазности, инсулинској резистенцији и предуслова за дијабетес код деце млађе чак и од 10 година. Фејсбук, Инстаграм и друге друштвене мреже претвориле су генерације деце у безумне дронове који могу комуницирати само ако су иза тастатуре и микрофона, све остало је сувише страшно.
2. Играти се напољу било је нормално, не забрањено
Већина љиди који данас прођу поред парка и виде 10-годишње дете како се само игра питаће се „зашто“. Где су му родитељи? 70-тих година ово је било нормално или једноставно начин живљења. Остајали смо напољу док се види или док нас родитељи не позову на вечеру. Јесте, имали смо и тада убиства и киднаповања деце, али нисмо били залуђени питањима „шта ако“ на уштрб дечје слободе и тога шта дете уствари треба да буде. Данас смо децу затворили испред Ајпеда, Ајпода, плејстејшна и других уређаја и усмерили њихову пажњу на екран, а ми добили осећај сигурности. Неки људи ће подржати ово, али то није ништа друго до умиривање савести за изневерена друштвена очекивања.
3. Нису постојала деца са хиперактивним поремећајем пажње – деца су била само деца
Узмимо пример трогодишњака од пре 40 година и данас, и лако ћемо закључили да се није много тога променило у њиховом понашању, међутим, начин на који ми посматрамо то понашање и те како јесте. Оно што је још страшније, деци се данас преписују терапије у виду лекова због дијагнозе хиперактивности и поремећаја пажње. Сва деца „коју је теже контролисати“ данас имају дијагнозу која се сврстава у неку менталну болест. Смешно! С децом треба радити на активностима које ће их опустити и умирити, и само тако ће одговорити на подршку система који брине о њиховом развоју, а никако давати им лекове које ће сузбијати којекакве симптоме.
4. Сталан контакт с децом и непрекидно надгледање њихове безбедности није било потребно
Ако бисмо урадили анкету колико деце до 10 година данас има мобилни телефон, резултат би нас вероватно шокирао. Бројка се креће сигурно изнад 60%. Последица овога је и потреба родитеља да буду у константној комуникацији са својом децом. Данас имамо родитеље који су у константној телефонској, смс или вајбер вези са својом децом. Ови родитељи се плаше могућности да њихова деца направе грешку и сносе неке последице због тога, или да сама решавају међусобне сукобе. Они критикују учитеље због тога што дете није довољно научило током школовања и криве их што њихово дете мора да носи претежак ранац пун књига и других непотребних ствари. Овај тип родитеља није постојао пре 40 година. Наши родитељи су били уз нас и тада, али више као подршка а мање као неко ко управља нама.
5. Било је у реду да се мало и повредимо и нисмо звали силеџијом свакога ко нас удари
Не само да је било у реду него је било и очекивано. Редовно смо имали модрице, посекотине, раздеротине, и нисмо због тога позивани на разговор с другом децом, њиховим родитељима и наставницима, или недајбоже покретали парнице једни против других. Мислимо да имамо одговорне и правдољубиве родитеље, а сви смо само одрасли цмиздравци. Ми живимо у свету који воде кратковиди, контролом опседнути и људи лишени логике, који не знају ништа о људској мудрости. Желите ли да оснажите своју децу мудрошћу која ће им помоћи да постану одговорне особе и поштују нека морална начела, или би више волили да их учите да се уклапају у шаблон понашања и поштују одређена правила да би створили потпуно сигурно, утопијско окружење у коме су сви међусобно љубазни али без моралне одговорности и емпатије?
6. Сунце је било наш пријатељ, и нисмо били престрављени излагању без заштитних крема
Ово је можда и највећа дезинформација која се пласира данас, чак и у школама. Коинциденција је да што се више студија бави користима од витамина Д који добијамо од сунчеве светлости, Сунце се више демонизује. Ризик од сунчевих зрака нема ништа с митом о опасном Озону. Када путујете из било ког пола Земљине кугле ка екватору, излагање УВ зрацима се повећава до 5000%, док озонски омотач само умањује УВ изложеност за 20%. Да су изложеност УВ зрацима и озонске рупе главни узроци рака коже, популације које живе ближе екватору би имали драматично више оболелих. Време је да се деци каже да Сунце није њихов непријатељ.
7. Прљаве руке и лице смо прали водом и сапуном а не антибактеријским глупостима
Шта се десило са сапуном и водом? Ко је геније који је почео да убеђује родитеље да децу треба држати подаље од блата и прашине, и да их треба натопити хемијским средствима која уништавају бактерије? Деца чији родитељи претерују са хигијеном много су више изложена ризицима од астме, алергија и разних екцема. Када је излагање беба бацилима ограничено преко мере, њихов имуни систем је лишен могућности да научи како да на правилан начин одбија патогене бактерије. Стога, имуни систем постаје преосетљив и код беба се јављају разне алергије. Да ово није празна прича потврдило је и делимично признање америчког Института за храну и лекове да антибактеријски сапуни могу утицати лоше по здравље људи. 70-тих година антибактеријских сапуна није било, и ретко које дете је имало проблема са алергијом.
8. Хемијска токсичност у производима широке потрошње је била много нижа него данас
Флуорид, фталати, оксибензон и десетине других хемикалија чине веома дугу листу токсина који нису били присутни у сваком домаћинству 70-тих година. Када овоме придодате разне иницијативе из гео-инжињеринга којима се загађује читава атмосфера, добијате токсичну планету од земље до неба. Данашње генерације су изложене токсинима који могу имате далекосежне последице по свако живо биће, тако да је крајње време да научимо децу како да промене нашу планету и почну да производе и користе производе који су еколошки прихватљиви а ове који се данас промовишу да униште.
9. Производи нису били обележени: „без глутена“, „без шећера“, без масти“, „без ГМО“…
80-тих година почело је посрнуће агрикултуре увођењем хербицида у производњу хране. Иако се о томе не прича, манипулација биљних генома да би се добили генетски модификовано организми, увелико се одиграва на нашим пољима. 70-тих година употреба пестицида је била минимална, а садржај храњивих материја у храни био је много виши у односу на данас. Са напретком технологије производње хране, дошао је и њен дужи рок трајања, а емулгатори, конзерванси и вештачки заслађивачи заменили су пуномасне млечне производе, којима се надокнађује недостатак масти и шећера на рачун нашег здравља. Древно зрно пшенице, које се вековима користило за проиводњу хлеба и многих других прехрамбених производа данас више није пшенично зрно. Пошто је једини циљ данашњег агро бизниса да повећа приносе, пшеница је постала толико хибридизована да је њена генетска конфигурација потпуно трансформисана. Млеко је постало штетно по људско здравље увођењем антибиотика, хормона раста и пастеризацијом, а млекаре су ову течност лишиле практично сваке храњиве вредности.
Имам лепе успомене из 70-тих, и сигуран сам да су људи, који су одрасли пре овог времена, уживали још веће здравље и богатство. Морамо схватити да са сваком деценијом долази циклус промена, и да се никада не можемо вратити да будемо оно што смо били. Зато наш фокус треба да буде на томе да градимо будућност која ће бити боља и за нас и за нашу децу.