Kao dete koje je odrastalo sedamdesetih godina prošlog veka, zapanjen sam stepenom razlike u zdravstvu, ishrani, bezbednosti i uopšte dobrobiti dece u odnosu na moju generaciju. Nemojte me shvatiti pogrešno, volim tehnologiju i sve prednosti modernog društva, ali istovremeno kada svedemo stvari na jednostavne životne potrebe, za četrdeset godina smo iskoračili jedan korak unapred i tri unazad.
1. Igrali smo se jedni s drugima
Mi nismo imali internet, telefone, računare i video igrice. Naši životi time nisu bili zaštićeni samo od blizine elektronskih uređaja i elektromagnetnog zračenja, već nam je to dalo i mogućnost da se zabavimo kroz međusobnu interakciju i fizičku aktivnost. Ovde govorim o dramatičnom smanjenju fizičke aktivnosti u poslednjih 40-50 godina, koja se manifestuje u gojaznosti, insulinskoj rezistenciji i preduslova za dijabetes kod dece mlađe čak i od 10 godina. Fejsbuk, Instagram i druge društvene mreže pretvorile su generacije dece u bezumne dronove koji mogu komunicirati samo ako su iza tastature i mikrofona, sve ostalo je suviše strašno.
2. Igrati se napolju bilo je normalno, ne zabranjeno
Većina ljidi koji danas prođu pored parka i vide 10-godišnje dete kako se samo igra pitaće se „zašto“. Gde su mu roditelji? 70-tih godina ovo je bilo normalno ili jednostavno način življenja. Ostajali smo napolju dok se vidi ili dok nas roditelji ne pozovu na večeru. Jeste, imali smo i tada ubistva i kidnapovanja dece, ali nismo bili zaluđeni pitanjima „šta ako“ na uštrb dečje slobode i toga šta dete ustvari treba da bude. Danas smo decu zatvorili ispred Ajpeda, Ajpoda, plejstejšna i drugih uređaja i usmerili njihovu pažnju na ekran, a mi dobili osećaj sigurnosti. Neki ljudi će podržati ovo, ali to nije ništa drugo do umirivanje savesti za izneverena društvena očekivanja.
3. Nisu postojala deca sa hiperaktivnim poremećajem pažnje – deca su bila samo deca
Uzmimo primer trogodišnjaka od pre 40 godina i danas, i lako ćemo zaključili da se nije mnogo toga promenilo u njihovom ponašanju, međutim, način na koji mi posmatramo to ponašanje i te kako jeste. Ono što je još strašnije, deci se danas prepisuju terapije u vidu lekova zbog dijagnoze hiperaktivnosti i poremećaja pažnje. Sva deca „koju je teže kontrolisati“ danas imaju dijagnozu koja se svrstava u neku mentalnu bolest. Smešno! S decom treba raditi na aktivnostima koje će ih opustiti i umiriti, i samo tako će odgovoriti na podršku sistema koji brine o njihovom razvoju, a nikako davati im lekove koje će suzbijati kojekakve simptome.
4. Stalan kontakt s decom i neprekidno nadgledanje njihove bezbednosti nije bilo potrebno
Ako bismo uradili anketu koliko dece do 10 godina danas ima mobilni telefon, rezultat bi nas verovatno šokirao. Brojka se kreće sigurno iznad 60%. Posledica ovoga je i potreba roditelja da budu u konstantnoj komunikaciji sa svojom decom. Danas imamo roditelje koji su u konstantnoj telefonskoj, sms ili vajber vezi sa svojom decom. Ovi roditelji se plaše mogućnosti da njihova deca naprave grešku i snose neke posledice zbog toga, ili da sama rešavaju međusobne sukobe. Oni kritikuju učitelje zbog toga što dete nije dovoljno naučilo tokom školovanja i krive ih što njihovo dete mora da nosi pretežak ranac pun knjiga i drugih nepotrebnih stvari. Ovaj tip roditelja nije postojao pre 40 godina. Naši roditelji su bili uz nas i tada, ali više kao podrška a manje kao neko ko upravlja nama.
5. Bilo je u redu da se malo i povredimo i nismo zvali siledžijom svakoga ko nas udari
Ne samo da je bilo u redu nego je bilo i očekivano. Redovno smo imali modrice, posekotine, razderotine, i nismo zbog toga pozivani na razgovor s drugom decom, njihovim roditeljima i nastavnicima, ili nedajbože pokretali parnice jedni protiv drugih. Mislimo da imamo odgovorne i pravdoljubive roditelje, a svi smo samo odrasli cmizdravci. Mi živimo u svetu koji vode kratkovidi, kontrolom opsednuti i ljudi lišeni logike, koji ne znaju ništa o ljudskoj mudrosti. Želite li da osnažite svoju decu mudrošću koja će im pomoći da postanu odgovorne osobe i poštuju neka moralna načela, ili bi više volili da ih učite da se uklapaju u šablon ponašanja i poštuju određena pravila da bi stvorili potpuno sigurno, utopijsko okruženje u kome su svi međusobno ljubazni ali bez moralne odgovornosti i empatije?
6. Sunce je bilo naš prijatelj, i nismo bili prestravljeni izlaganju bez zaštitnih krema
Ovo je možda i najveća dezinformacija koja se plasira danas, čak i u školama. Koincidencija je da što se više studija bavi koristima od vitamina D koji dobijamo od sunčeve svetlosti, Sunce se više demonizuje. Rizik od sunčevih zraka nema ništa s mitom o opasnom Ozonu. Kada putujete iz bilo kog pola Zemljine kugle ka ekvatoru, izlaganje UV zracima se povećava do 5000%, dok ozonski omotač samo umanjuje UV izloženost za 20%. Da su izloženost UV zracima i ozonske rupe glavni uzroci raka kože, populacije koje žive bliže ekvatoru bi imali dramatično više obolelih. Vreme je da se deci kaže da Sunce nije njihov neprijatelj.
7. Prljave ruke i lice smo prali vodom i sapunom a ne antibakterijskim glupostima
Šta se desilo sa sapunom i vodom? Ko je genije koji je počeo da ubeđuje roditelje da decu treba držati podalje od blata i prašine, i da ih treba natopiti hemijskim sredstvima koja uništavaju bakterije? Deca čiji roditelji preteruju sa higijenom mnogo su više izložena rizicima od astme, alergija i raznih ekcema. Kada je izlaganje beba bacilima ograničeno preko mere, njihov imuni sistem je lišen mogućnosti da nauči kako da na pravilan način odbija patogene bakterije. Stoga, imuni sistem postaje preosetljiv i kod beba se javljaju razne alergije. Da ovo nije prazna priča potvrdilo je i delimično priznanje američkog Instituta za hranu i lekove da antibakterijski sapuni mogu uticati loše po zdravlje ljudi. 70-tih godina antibakterijskih sapuna nije bilo, i retko koje dete je imalo problema sa alergijom.
8. Hemijska toksičnost u proizvodima široke potrošnje je bila mnogo niža nego danas
Fluorid, ftalati, oksibenzon i desetine drugih hemikalija čine veoma dugu listu toksina koji nisu bili prisutni u svakom domaćinstvu 70-tih godina. Kada ovome pridodate razne inicijative iz geo-inžinjeringa kojima se zagađuje čitava atmosfera, dobijate toksičnu planetu od zemlje do neba. Današnje generacije su izložene toksinima koji mogu imate dalekosežne posledice po svako živo biće, tako da je krajnje vreme da naučimo decu kako da promene našu planetu i počnu da proizvode i koriste proizvode koji su ekološki prihvatljivi a ove koji se danas promovišu da unište.
9. Proizvodi nisu bili obeleženi: „bez glutena“, „bez šećera“, bez masti“, „bez GMO“…
80-tih godina počelo je posrnuće agrikulture uvođenjem herbicida u proizvodnju hrane. Iako se o tome ne priča, manipulacija biljnih genoma da bi se dobili genetski modifikovano organizmi, uveliko se odigrava na našim poljima. 70-tih godina upotreba pesticida je bila minimalna, a sadržaj hranjivih materija u hrani bio je mnogo viši u odnosu na danas. Sa napretkom tehnologije proizvodnje hrane, došao je i njen duži rok trajanja, a emulgatori, konzervansi i veštački zaslađivači zamenili su punomasne mlečne proizvode, kojima se nadoknađuje nedostatak masti i šećera na račun našeg zdravlja. Drevno zrno pšenice, koje se vekovima koristilo za proivodnju hleba i mnogih drugih prehrambenih proizvoda danas više nije pšenično zrno. Pošto je jedini cilj današnjeg agro biznisa da poveća prinose, pšenica je postala toliko hibridizovana da je njena genetska konfiguracija potpuno transformisana. Mleko je postalo štetno po ljudsko zdravlje uvođenjem antibiotika, hormona rasta i pasterizacijom, a mlekare su ovu tečnost lišile praktično svake hranjive vrednosti.
Imam lepe uspomene iz 70-tih, i siguran sam da su ljudi, koji su odrasli pre ovog vremena, uživali još veće zdravlje i bogatstvo. Moramo shvatiti da sa svakom decenijom dolazi ciklus promena, i da se nikada ne možemo vratiti da budemo ono što smo bili. Zato naš fokus treba da bude na tome da gradimo budućnost koja će biti bolja i za nas i za našu decu.