Od starog Egipta do danas, majčino mleko se smatralo najzdravijim načinom ishrane odojčadi. A kada majke nisu mogle – ili nisu htele – da doje svoje novorođenče, pribegavalo se drugim opcijama koje su humano mleko povremeno bacale u zapećak.
Iako u Srbiji postoji nekoliko inicijativa i kampanja koje promovišu i podržavaju dojenje, brojke su, ipak, razočaravajuće. Istraživanje koje su sproveli Republički zavod za statistiku i Unicef tokom 2017. godine pokazuje da se u Srbiji samo 13,7 odsto beba u prvih šest meseci hrani isključivo majčinim mlekom. Poređenja radi, taj procenat u skandinavskim zemljama ide do neverovatnih 90 odsto!
Slučaj Srbije, naravno, nije izolovan, već prati jedan negativan globalni trend.
Dok je tokom 20. veka otprilike 90 odsto dece dojeno, u 21. veku taj procenat je opao na oko 42 odsto, tvrde autori studije Istorija ishrane odojčadi (A History of Infant Feeding), objavljene u prestižnom časopisu Žurnal o perinatalnoj edukaciji (The Journal of Perinatal Education).
U većini zemalja procenat dece koja isključivo sisaju znatno je ispod 50 odsto, pa je neophodno da se strategije o podršci dojenju prilagode utvrđenim obrascima u svakoj pojedinačnoj zemlji.
I dok je humano mleko neosporno najbolji način ishrane odojčadi, u nekim slučajevima ono je moralo da bude zamenjeno manje dobrom alternativom. U situacijama kada su majke umirale po porođaju, kada njihov stalež to nije favorizovao ili kada nisu imale mleka, od starog Egipta, Grčke i Rima, preko prosvetiteljstva i renesanse pa do današnjih dana, tri su najznačajnije zamene za humano mleko: dojilja koja nije biološka majka, hranjenje na flašicu i adaptirano mleko (formula).
Dojilja koja nije biološka majka
„Žena koja doji tuđe dete“ na pozornicu istorije stupa u 20. veku pre nove ere, sve do 20. veka nove ere. Tokom ovog vremenskog perioda dojenje od strane dojilje koja nije biološka majka prešlo je put od potrebe do izbora. Tako je postalo i dobro organizovana profesija regulisana ugovorima i zakonima. Iako je tokom srednjeg veka i renesanse na ovakav vid ishrane deteta gledano sa neodobravanjem, ono je postojalo sve dok nije nastala flašica za hranjenje beba.
Veliki, ako ne i presudan uticaj na to da li će majka dojiti imala je i pripadnost društvenoj klasi. Pripadnice aristokratije su tako veoma retko dojile: osim što nije bilo moderno, ono je, smatrale su majke, imalo loš uticaj na njihov izgled i figuru. Takođe, ukoliko bi dojile, ne bi mogle da nose garderobu koja je u to vreme smatrana društveno poželjnom, a ne bi mogle ni da redovno prisustvuju društvenim aktivnostima ili da idu u pozorište.
Supruge trgovaca, advokata i lekara takođe nisu dojile jer je bilo jeftinije zaposliti dojilju nego ženu koja bi vodila računa o kancelarijama njihovih muževa i o celokupnom domaćinstvu dok one doje i neguju decu.
Već krajem 18. veka dolazi do veoma važne promene koja će obeležiti i naredni, 19. vek: praksa korišćenja dojilja ulazi u živote siromašnijih, radničkih porodica. Razlog je jednostavan – sa industrijskom revolucijom porodice iz ruralnih dolaze u urbane oblasti, gde ih dočekuju niske nadnice i visoki troškovi života. Tako i žene počinju da rade i finansijski doprinose – nauštrb dojenja i odgajanja odojčadi. One svoju decu predaju najčešće siromašnim seljankama koje su, po zakonu, morale da imaju dozvolu za rad. Iako su morale i da prijave svaki slučaj smrti deteta koje čuvaju, zakoni su naširoko ignorisani, a stopa smrtnosti odojčadi bila je velika.
A onda je, u 19. veku, ova praksa zamenjena izumom – flašicom, ali je dostupno postalo i životinjsko mleko. Do 1900. godine dojenje od strane nebiološke majke potpuno je iščezlo.
ČINJENICE O DOJENJU
Deca koju doje duži vremenski period imaju nižu stopu infektivnog morbiditeta i smrtnosti, manje šanse da razviju dentalne malokluzije i inteligentnija su od dece koja nisu dojena ili su dojena kraći vremenski period. Ova nejednakost nestaje u kasnijem životnom dobu. Sve je više dokaza koji potvrđuju da dojenje može da štiti od dobijanja na prekomernoj težini i dijabetesa kasnije u životu.
I majke imaju koristi od dojenja. Ono može da spreči razvoj raka dojke, može da poveća razmak između dve trudnoće, i može da smanji rizik od dijabetesa i karcinoma jajnika. U zemljama sa visokim prihodom kraći su periodi dojenja nego u zemljama sa niskim i srednjim prihodom. Ipak, čak i u ove dve poslednje grupe zemalja samo 37 odsto beba mlađih od šest meseci isključivo sisa. Promocija dojenja je jednako važna i u bogatim i u siromašnim zemljama.
Procenjuje se da povećanje stope dojenja može svake godine da spreči smrt 823.000 dece i smrt 20.000 žena od kancera u svetu. Nalazi studija rađenih uz pomoć modernih bioloških tehnika pokazuju da je majčino mleko svojevrstan personalizovan lek za svako odojče. Istraživanja povezuju pad stope dojenja u Sjedinjenim Američkim Državama sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, poput atopije, dijabetesa i dečje gojaznosti. Dok dojenje sprečava razna oboljenja, mnoge studije tvrde da su upravo adaptirana mleka povezana sa njihovim nastankom.
Adaptirano mleko
Kako je majčino mleko smatrano najvišim idealom, mnogi naučnici su pokušavali da naprave adekvatnu zamenu tako da ona bude što je moguće sličnija majčinom. Prvi koji je to uspeo da uradi bio je hemičar Justus fon Libih 1865. godine. On je razvio, patentirao, i izbacio na tržište hranu za odojčad koja je prvo bila u tečnom stanju, da bi je nešto kasnije napravio u prahu radi boljeg čuvanja. Libihova formula sastojala se od kravljeg mleka, pšenice, sladnog brašna i kalijum-bikarbonata, i u to vreme je smatrana najboljom hranom za bebe.
U godinama i decenijama koje su usledile proizvođači su počeli da reklamiraju svoje proizvode lekarima, pa se do sredine 20. veka korišćenje ove vrste bebi hrane smatralo proverenom, poznatom, popularnom i bezbednom zamenom za majčino mleko.
Posledica ovih, ponekad i agresivnih kampanja bio je konstantan pad trenda dojenja, koji se zadržao sve do 1970-ih, kada su se javili pokreti za podršku i promovisanje majčinog mleka. Međutim, već 1988. godine proizvođači adaptiranog mleka počinju da reklamiraju svoje prozvode direktno javnosti, što dovodi do tenzije između njih i medicinske struke, koja je smatrala da se time dojenje još više i lakše gura u zapećak, potrošači dovode u stanje potpune konfuzije, a cene formula skaču.
Slično stanje ostalo je do danas – mnogi veruju da perfidne marketinške kampanje čine nažao dojenju kao najboljem načinu ishrane odojčadi. Pored toga, brojna istraživanja potvrđuju štetnost adaptiranog mleka po zdravlje dece, i tvrde da mogu da izazovu tri ozbiljna oboljenja: atopiju, dijabetes i gojaznost. Problem sa formulama je i u tome što se njihov sastav ne menja kako bebe rastu, već je uvek isti – za razliku od majčinog mleka koje se menja sa uzrastom deteta i prilagođava njegovim nutritivnim potrebama.
Bilo kako bilo, majke koje nemaju svog mleka često nemaju bolji izbor od adaptiranog. Brzom prestanku laktacije umnogome doprinose umor, nespavanje, iscrpljenost, neredovna i nedovoljna ishrana, kao i stres koji je neizostavan u prvim danima pa i nedeljama po rođenju deteta. Da bi se laktacija održala i pored tih problema, potrebna je upornost majke, ali i pomoć i podrška okoline – porodice, patronažne sestre i udruženja koja pružaju savete novim mamama.
Autor: Ivana Nikolić
Ceo tekst: Centar za promociju nauke – Elementarium