Poslednjih nedelja sa decom u osmom razredu šetam po nacionalnoj prošlosti. Prolazimo kroz Jakšićevu „Otadžbinu“, Davičovu „Srbiju“, zadržavamo se malo duže na Zmajevim „Svetlim grobovima“ vadeći, podstaknuti temom, biografije istaknutih ličnosti naše istorije iz raznih oblasti, a onda dolazimo do Hilde Dajč i njenih pisama, stravičnog svedočanstva o stradanju devetnaestogodišnje devojke, dobrovoljne bolničarke u logoru na Sajmištu. Kada ih pročitaju, deca se čude: zašto je otišla ako nije morala, kako je naivno verovala da će sve biti u redu, odakle joj snaga da izdrži, odakle optimizam…
Vratim ih zatim na kosovske pesme, na motiv svesnog žrtvovanja. Vučemo liniju tog motiva kroz vreme, prepoznaju je u delima koja smo radili, u istorijskim faktima koje poznaju. Hilda Dajč se pred njihovim očima ukazuje kao prirodni naslednik ove ideje.
Pitam ih zatim šta je to rodoljublje i dobijam sasvim mlake odgovore, svedene na maglovitu predstavu ljubavi prema domovini, ali ne dozvoljavam im da se izvuku sa tim, tražim konkretan odgovor, zahtevam da mi izdvoje neku ličnost koja je za njih veliki patriota. Prvo se hvataju za ličnosti iz rata, nabrajaju one najpoznatije, ali, kad vide da njihovi odgovori nisu sasvim zadovoljavajući, da očekujem još, nađu se u nedoumici. Pitam ih zato da li su Ivica Bek i Mehmed-paša Sokolović rodoljubi, da li su to Mihailo Pupin ili Draga Ljočić, a pričali smo o njima kao o svetlim grobovima naše istorije. Pitam može li se njihovo delo izjednačiti sa podvizima junaka iz rata.
Prvo su zbunjeni, rodoljublje je u njihovoj svesti samo bojni poklič, pa zato nastavljam sa upornom težnjom da ih ne pustim sa časa dok ne shvate kako je svako angažovanje za domovinu, svako odricanje, jednako važno, kako se domovina može voleti i poštovati na sve načine koji vode napretku. Hrabrost Malog Radojice jednaka je odvažnom talentu Bete Vukanović, odlučnost Živojina Mišića srazmerna je poetskoj viziji Borislava Pekića.
I tako već godinama, kroz knjige i zadatke, ne dozvoljavam im da odu od mene bez razumevanja kako se domovina ne brani samo barutom, kako hrabrost ne počiva isključivo na bajonetu, već i na želji da za svoj narod učiniš najbolje što umeš, bez obzira na to da li si pesnik ili astronaut. Znam da deca iz škole ne izlaze neuka, sa mržnjom i ograničenim vidikom. Nešto drugo ih kasnije ošteti.
Vratimo se zato malo u prošlost, u rane devedesete kada kreće razgradnja i devalvacija svega u šta se do tada verovalo, kada se tradicija antifašizma kida po šavovima da bi se u porube iscepanog identiteta prišilo nešto novo, kada je sa svih strana pokuljao najniži oblik nacionalizma, podela i mržnje. Sve partizansko je moralo biti poništeno. Svaka stavka je dovedena u pitanje i ne bi bilo mnogo problema da je ova promena činjena studijski, naučno, utemeljeno, da je ona bila rezultat realnog prepakivanja. Problem je u tome što je seme prepušteno na negovanje priučenim i na lični interes sklonim. Kroz deset godina više nismo imali ni ulice, ni škole sa starim imenima. Po drugi put su pogubljeni heroji iz Drugog svetskog rata samo zato što su pucali iz partizanskog rova, precrtani su kao istorijski otpad i zabluda jednog vremena. Krenule su rehabilitacije svega što je prethodno smatrano izdajnikom, praćene su zapaljivim feljtonskim dodacima koji su imali svrhu da slude i posvađaju narod, da ga dovedu u stanje neprekidne razdraženosti i naprave od njega masu pogodnu za oblikovanje, spremnu da poveruje u svaku glupost ukoliko joj to blaži nevesele gubitničke dane, laku na obaraču, oguglalu na prevrtljivost, povodljivu i dovoljno umornu od preokreta u delu i mišljenju.
Čitav ovaj proces odvijao se pod krinkom rodoljublja i to ga čini naročito perfidnim jer je on, u želji da sakrije sadašnjost, uteši siromaštvo, objasni besmisao novih ratova i potpune izolacije, posegnuo od srednjeg veka, posložio događaje prema ličnoj potrebi i tom nakaradom proizveo rodoljublje u nacionalizam, zamenio pojam ljubavi podaništvom, dozvolio mržnju prema različitostima, bez obzira da li su one nacionalne, političke ili seksualne. On je rodio jedan novi vid patriotizma, čineći da jedinka oseća kako je sušti odbrambeni činilac svog naroda, njegov branilac i lučonoša, samo onda kada mrzi sve što nije po meri kvaziistorije koja mu je servirana, kada naučna saznanja ostavlja kao ništavna jer je dragocenije iskustvo njegovog đeda, kada je hitar da se tuče i izgine, ali nije sposoban za čitanje, samostalno promišljanje, lični stav.
Linija svetlog rodoljublja, od svetosavlja, preko kosovskog zaveta, do Prvog svetskog rata, trag koji je školovanu decu vraćao u domovinu sa željom da je učine modernom, izgubljen je u nesigurnom i muljevitom tlu gde se svako hvata za priču koja mu odgovara, nadvikuje se dokazujući istinu napabirčenih okrajaka koje je načuo po slavskim soframa i televizijama.
Tako smo dobili upitne organizacije desničarskog miljea, crne patrole, tetovirane vratove. Jedna od njih je sredinom dvehiljaditih upala na Filozofski fakultet u Novom Sadu, predvođena opskurnim Firerom, prekinula predavanje, šamarala profesora. Jedan od tih vojnika je bio moj bivši đak koji je osnovnu završio uz ogromnu samilost nastavnika nad njegovom skromnom inteligencijom, ali se sad osetio dovoljno pozvanim da uspostavlja patriotsku vertikalu.
Tako smo dobili etiketu ustaša za sve one koji kritikuju vlast.
Tako smo prozvani elitistima jer dajemo prednost činjenicama.
Tako su kukastim krstovima iscrtani spomenici narodnih heroja na Kalemegdanu.
Tako smo spremni da cele kvartove, sa sve istorijskim nasleđem, prodamo za višespratnice.
Tako smo proključali besom jer više ne znamo šta je istina.
To nije izašlo iz moje učionice. Takvu svest nije obrazovala škola. Ona se borila i sad se bori za znanje i širinu. Ona traži odgovornost i roni po dubinama prošlosti kopčajući staro i novo, vezujući vrežu na pravo mesto. Moja deca znaju ko su im bili preci. Nad žrtvama cvile u neverici. Učionica se stisne u tišini susreta sa zlom. Ali…deca ne žive samo u školi. Neko drugi je odgovoran za sve ono u čemu putevi postanu krivi kada zvono oglasi kraj časa.
Zato školi nisu potrebni nacionalni udžbenici, već postojanost i poštenje. Treba joj nacionalni bonton da uvaži snagu znanja, poverenje u postojanost činjenica i kazna za psovače iz ličnog interesa.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca