Pre otprilike dve godine jedan univerzitetski nastavnik, koji je želeo da ostane anoniman, napisao je članak „Sedam koraka uništavanja visokog obrazovanja“ i poslao ga po katedrama. Mislim da će vam članak biti zanimljiv. Evo programa uništavanja obrazovnog sistema (na primeru visokog obrazovanja), koji se sastoji od sedam tačaka:
1. Smanjivanje kreativne motivacije nastavnikaOpšta ideja. Kao što je učio drug Staljin, „kadrovi sve reševaju.“ Problem je u tome što su univerzitetski nastavnici još uvek isti ti ljudi. U većini slučajeva na univerzitetu rade samomotivisani ljudi, koji svoj posao rade dobro ne zbog plate i ne iz straha od kazne, već zato što im je posao zanimljiv i smatraju ga važnim i potrebnim. Kako smanjiti radnu i stvaralačku motivaciju tih čeličnih ljudi? Treba ih poniziti i to tako da se veoma naljute na sistem kome služe. Izraženi osećaj pravičnosti, koji je obično karakterističan za samomotivisane ljude, u ovom slučaju odradiće svoj crni deo posla – ljudi neće moći da služe sistemu koji ih je nepravedno ponizio kao i ranije. Konkretne radnje. Pokazatelj socijalnog statusa čoveka u društvu i indikator mere vrednosti rada i zasluga čoveka u društvu je plata (dohodak). Plata profesora i docenata treba da bude na nivou nosača, kasira i čistačica. Kao prvo, to će sniziti njihov status u društvu, a kao drugo to će poniziti same univerzitetske nastavnike i stvoriti kod njih osećaj ljutnje na sistem. Pri tom je važno dovesti situaciju upravo do apsurda – da profesori i doktori nauka zarađuju manje od čistačica. Takva iracionalna situacija uvodi čovekov razum u stanje afekta. U visokim obrazovnim ustanovama dodatno treba stvoriti iracionalne i ponižavajuće deficite papira, toalet-papira, udžbenika, ketridža, štampača, itd. Dostojanstveni vitez ne služi gospodaru-idiotu, a profesor koji poštuje sebe neće moći svim svojim snagama da služi takvom fakultetu. 2. Smanjivanje autoriteta pedagogaOpšta ideja. Kada se realizuje tačka 1, jednim potezom ubija se nekoliko muva. Budući da je bogatstvo pokazatelj socijalnog statusa čoveka, studenti će se u većini slučajeva odnositi prezrivo prema siromašnim predavačima, jer će ih smatrati glupima i nesrećnima. U takvom odnosu proces prenošenja znanja dobija efektivnost blisku nuli. 3. Birokratizacija nastavnog procesaOpšta ideja. Jermenska mudrost kaže: Da vojniku ne bi padale na pamet ružne pomisli, treba da bude stalno zauzet. Nije važno čime, samo da je zauzet. Kako u glave nastavnika ne bi pronikle dobre i pametne misli, oni takođe treba stalno da budu zauzeti nekakvim pustim i glupim poslom. Budući da među univerzitetskim nastavnicima nije uobičajeno sređivati travnjak, treba izmisliti analog tome. Konkretne radnje. Analog sređivanju travnjaka na univerzitetima može da bude popunjavanje beskonačnih i nepotrebnih papira i izveštaja. Svake godine treba menjati formu osnovnih dokumenata, kako bi se iznova sačinjavala celokupna dokumentacija. Ali nastavnici (posebno sovjetskog kova) su tvrdoglavi i postojani ljudi. Čak i u besmislenoj stvari oni mogu da nađu stvaralački element. Kako bi se ta mogućnost isključila, u administraciju je potrebno uvesti element nesistematičnosti – oko 30% papira treba dostaviti hitno i od danas za sutra. 4. Liberalizacija nastavnog procesaOpšta ideja. Obučavanje čoveka nečemu novom u većini slučajeva izaziva otpor. Zato je nasilje neodvojivi deo svakog efektivnog nastavnog procesa. Odsustvo nasilja veoma snižava efektivnost nastave. Setimo se starih filmova s Brusom Lijem i Van Damom ili nastavnika „Beli lotos“ iz grotesknog filma Ubiti Bila 2. Sećate li se kako su tamo učitelji učili svoje đake? Rezultat je bio – i-ha-haj! Kako bi se smanjio kvalitet obrazovanja, potrebno je da se nastavni proces maksimalno liberalizuje. Čovek (a student posebno) je lenjo biće, te studentu, koji se oslobodio školske i roditeljske kontrole, a nije ušao u drugi sistem kontrole, neće biti do studija. 5. Uništavanje intelektualne atmosfereOpšta ideja. Predavanja i vežbe nisu glavna stvar na univerzitetu. Glavno je stvaranje obrazovnog polja. Upravo zato zapadni univerziteti love dobitnike Nobelove nagrade i poznate naučnike i spremni su da im debelo plate samo za prisustvo. Zašto naučnici vole da putuju na konferencije i simpozijume (na kojima se, istinu govoreći, više provodi i pije, nego što se razmatraju naučni problemi)? Zato što tamo postaju pametniji! Stotina pametnih glava na jednom mestu stvara unikalno „polje uma“, a ljudi čine to polje postaju primetno pametniji i rađaju dobre ideje. Međutim, to intelektualno polje se lako ruši pod uticajem niskih vibracija. Dovoljno je uvesti u to polje desetak idiota i „piši propalo“ – polja više nema. Ako idiota bude bilo više, onda oni već počinju da stvaraju svoje polje idiotstva, u kom ljudi postaju glupi. Konkretne radnje.Treba ukloniti pregrade za prijem idiota, nekulturnih i agresivnih ličnosti na univerzitet. Za to je potrebno sledeće: · Lišiti univerzitetske nastavnike prava da studente biraju samostalno; 6. Izbor rukovodećeg kadraOpšta ideja. Na najviše rukovodeće dužnosti u obrazovnom sistemu treba postaviti ljude koji ne odgovaraju tim dužnostima. Pri pravilnom izboru i raspoređivanju kadra brz raspad sistema je zagarantovan. 7. MaskiranjeOpšta ideja. Da program uništavanja obrazovanja ne bi naišao na otpor javnosti, treba ga zamaskirati. Treba puno lagati. Socijalna psihologija tvrdi da što je obmana veća, lakše je u nju poverovati. Ljudi su skloni da misle da loši ljudi (neprijatelji) neprimetno mogu da ih prevare, ali malo ko je spreman da poveruje da ih dobri ljudi (svoji) drsko obmanjuju. Konkretne radnje. Kao prvo, potrebno je stvarati neprekidnu buku u sredstvima masovnog informisanja o modernizaciji, inovaciji, „bolonjizaciji“ itd. Za to se mogu uspesi konkretnih ličnosti (pobede na olimpijadama, konkursima i sl.) predstavljati kao uspesi sistema uopšte. Kao drugo, potrebno je odvlačiti pažnju javnosti na drugostepena pitanja. Za to je potrebno periodično počinjati besmislene reforme: menjati sistem ocena od 1 do 5 na 1-10 ili 1-20, menjati trajanje studija čas sa četiri na pet, čas sa pet na četiri godine; prvo uvoditi, a zatim izbacivati sistem osnovnih i master studija, studiranje po modulima i sl; predlaganje skraćivanja ili produžavanja letnjeg raspusta (nezadovoljnih će biti u oba slučaja) i sl. Neka u borbi protiv drugostepenih novotarija aktivni deo nastavnika koristi i troši svoju protesnu energiju. Primedbe uz program. Navedeni program je sačinjen za period od pet do deset godina. Posle tog perioda počinje da deluje pojačivač sa pozitivnom povratnom spregom (kada diplomci počinju i sami da predaju u školama i na fakultetima, da pišu udžbenike itd.). Posle toga degradacija obrazovnog sistema dobija nepovratni karakter koji se sam održava. To je otprilike sve. Kao što vidite, ništa nije teško. Izvor: „Politikus.ru“ / „CARSA“ |
Svaka mu je na mestu i svaka se primenjuje kod nas na svim nivoima obrazovanja.
Univerzitetski profesori su sve samo ne onakvi kakvi bi trebalo da budu!
Naradili su se do mesta na fakultetu i tada – stali. Eventualno nešto prčnu (uzimaju studentske radove, studenti im prevode šta treba) da bi napredovali u zvanju.
Kada student traži konsultacije – ne može sada, dođite sutra, sutra ga nema, kasni na ispit od dva do četiri sata.
Je l – nemoj da generalizuješ? Pa skoro da nije.
Ljudi, ima svega.