Ортопедски хирург др Зоран Пауновић о опасностима за одојчад које носи прерано седење и усправљање на ноге. Битније је да дете прође све фазе развоја.
Сваки покушај убрзавања природног ритма развоја детета, како крупне и ситне моторике, тако и скелета, може да донесе више штете него користи. Развој новорођенчета мора да буде несметан и родитељи никако не би требало да детету намећу принудне положаје, нити да га „терају“ у активност коју није спремно – попут седења, ходања и слично. За све стадијуме развоја постоје временски оквири, и много је битније да све фазе прођу одређеним редоследом и да се не прескачу, него да ли је дете проходало са 11 или 16 месеци.
Такво понашање не мора нужно да донесе штету, али у одређеном броју случајева може да има многобројне негативне последице по дете, каже у разговору за „Новости“ др Зоран Пауновић, начелник Службе за ортопедију и трауматологију Института за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић“.
Због чега се у раном узрасту јављају оштећења и деформитети?
– Скелет новорођенчета није до краја развијен, већ се тај развој одвија до краја адолесценције. Скелетна структура је на рођењу више састављена од хрскавице, од које се касније формирају кости. У том процесу долази до формирања зрна окоштавања. То је нарочито битно код неких већих зглобова, на пример кукова. Зато је важно да родитељи у том периоду погрешним поступањем или пожуривањем не нанесу евентуалну штету развоју скелета.
Да ли је зато важно да родитељи слушају препоруке лекара шта и када дете сме да уради?
– Битно је да се ништа у дечијем развоју не форсира.
Многи родитељи користе дубак, чини се често и предуго?
– Дубак може да буде опасан јер омогућава да дете допре до ствари у кући до којих иначе не би, попут шпорета. С друге стране, положај у којем се дете у дупку налази може неповољно да утиче на његов развој. Зато се његово коришћење толерише само у краћим интервалима. После десетог месеца мора да се избаци, јер може да дође до скраћења Ахилових тетива на ногама и дете онда има карактеристичан ход на прстима.
Ако дете хоће само да седне или устане и пре периода који се препоручује, треба га пустити. Јер, ако оно то успе самостално, значи да је његово тело спремно и да оно ту функцију може да обави само. Али, с друге стране, не треба ништа форсирати, нарочито не стављати дете на силу у седећи или стојећи положај, стављати у столицу да седи, подупирати јастуцима и слично. Родитељи мисле да је дете напредније ако почне неке ствари пре, а у ствари оно има сопствени ритам развоја.
Да ли прерано седење није добро због кукова или кичме?
– Пре свега због кичме, јер она у узрасту од пет или шест месеци у већини случајева није спремна да држи дете у усправном седећем положају. Седење и спремност детета да седи нема толико везе са куковима, колико са кичменим стубом и његовим развојем. Али, и кукови пролазе кроз своје етапе развоја, које такође морају да се испоштују и да се реагује ако нешто није у реду.
Када су онда деца спремна да седе, без родитељске помоћи?
– Родитељима увек сугеришемо да су, у просеку, деца и њихов кичмени стуб спремни да седе у узрасту од око осам месеци. У пракси је то најчешће већ са шест месеци. То је у највећем броју случајева период када је дете спремно да се самостално усправи и седне. Узраст је индивидуалан и зависи од развоја детета, али и начина на који се припремало за тај седећи положај – окретањем, лежањем на поду, дизањем у четвороножни положај и слично. Битно је да родитељи имају на уму да дете може да седи и пре препорука, ако то учини само и ако је спремно, али не сме да седи онда када то родитељи желе.
Какве штетне последице може да остави прерано стајање и ходање?
– Ако се дете ослања на ноге пре него што је развојно спремно за то, може доћи до оштећења колена. Зато увек саветујемо родитељима да никако не ослањају дете на ноге пре десетог месеца. Истраживањима је установљено да највећи број патолошких обољења колена, од О ногу и Блаунтовог обољења, настаје ако се дете прерано ослања на ноге. Препоручљиво је детету омогућити услове да пузи и да прође све фазе развоја до стајања и ходања. Ако дете неће да пузи, треба га стављати у простор где може да испитује околину и развија моторику, попут оградице или пода.
Да ли је за развој кукова неопходно да одојчад носе „широки“ повој?
– То је питање које носи много контроверзи. Осамдесетих година професор Клисић открио је да су неки делови СФРЈ (Косово, Тутин, Нови Пазар итд) ендемско подручје за развојни поремећај кука. Зато је уведен широки повој, који додатно држи кукове у положају који је погодан за развој чашице кука и формирање зрна окоштавања.
Данас радимо редовне ултразвучне прегледе са шест недеља (још боље са месец дана), са три месеца и са пола године. До тада деца превентивно носе широки повој. Сматрам да оно што је добро и показало се као корисно, не треба укидати. С друге стране, не морамо да се поредимо са Западом. У Америци, рецимо, чак немају редован скрининг ултразвуком, јер је проценат овог деформитета толико мали, да им се ултразвук не исплати.
Шта ако се развојни деформитет кука не уочи на време?
– Ако се еволутивна дислокација кука открије у првих месец дана, излечење је 100 одсто. Али, што више времена пролази, све су мање шансе за успешност лечења. Оно не сме да буде насилно, и ако ток лечења није успешан, најчешће сачекамо до треће године, па онда урадимо операцију. Дешава нам се, додуше данас ретко, да нам дође дете којем је са пет месеци тек откривен проблем и онда смо принуђени да стављамо тегиће на ноге како бисмо убзрали излечење.
Извор: Новости