Poslednjih dana mnogo čitamo i slušamo o degradaciji srpskog obrazovnog sistema, o nastavnicima koji spuštaju kriterijume ocenjivanja pod pritiscima, o roditeljima koji su spremni na mole, ali i da prete kako bi njihovo dete dobilo ocenu više.
Ovo potonje nije novost, nastavnici se godinama žale da hodnici škola pred kraj svakog polugodišta vrve od roditelja koji su došli da vide šta bi još mogli da urade da poprave prosek svog deteta.
Pročitajte i: “Ono što smo pre korone ocenjivali trojkom, sada je petica” – nastavnici tvrde da su primorani da spuste kriterijume
Dok na jednoj strani imamo razumne roditelje koji ne žele da vrše pritisak i trude se da svojoj deci pošalju poruku da se do uspeha dolazi isključivo radom i trudom, na drugoj su oni koji bi lakšim putem do boljeg uspeha za svoje dete, a njihovi saučesnici su oni nastavnici koji na to pristaju. Jer, ako na kraju godine isti uspeh ima učenik koji se trudio i onaj čiji su roditelji intervenisali, to je, onda, isključiva odgovornost nastavnika, koji postaje neka vrsta saučesnika.
– To je proces koji traje duže vreme – da ne kažem 10-12 godina. Zašto su sniženi kriterijumi? Da ne bi nastavnik imao noćne more – da pišu razne izveštaje, da idu kod direktora, da li je dovoljno dobro uradio dopunsku nastavu itd. Samim tim idu linijom manjeg otpora. Tako se svake godine sve više i više spušta kriterijum, sve manje imamo jedinica, a sve više četvorki i petica. Sa koronom su još izgubili i radne navike. To se polako gubilo, dok se nije potpuno izgubilo. Jedan dan ne dođe u školu, drugi dan ga ne zanima, treći dan je dobio koronu i sve tako – ispričao Milorad Antić je za portal Blic.
Specijalni pedagog Anđela Zlatković, deo Vaš psiholog tima, kaže za naš sajt da je mešanje roditelja u rad nastavnika je najčešće motivisano popustljivim načinom vaspitanja.
„Popustljivi metod vaspitanja se pred kraj polugodišta ili školske godine pretvara u prezaštitnički, prezaštićivanjem samim po sebi ili doživljajem roditelja da su ocene njihovog deteta merilo reputacije porodice. Takođe, može biti pokazatelj da roditelji preko deteta teže ostvarenju nekih ličnih ambicija.“ – objašnjava Zlatković.
Ona kaže da, na duže staze posmatrano, to svakako ne utiče dobro na razvoj deteta u pravcu zrele i samostalne ličnosti.
„Preterana popustljivost, a zatim prezaštićivanje u vaspitanju detetu šalje poruku da ono, iako nema usvojenu radnu naviku ili ne daje svoj maksimum da ostvari uspeh, ne mora da snosi odgovornost za svoju neodgovornost i da će sve ipak biti povoljno po njega. Ali, to nije jedina loša poruka. Druga, jednako problematična je i što takvim postupcima detetu dajemo do znanja da ono nije sposobno da se samo nosi sa problemima na koje nailazi u životu, te da će roditelji uvek biti tu da sve reše umesto njega.“ – kaže naša sagovornica.
„Ostvarivanje sopstvenih ambicija i reputacije preko deteta može kod deteta stvoriti osećaj da su njegove želje, potrebe i osećanja (njegov identitet) nebitni, da ih treba potiskivati i voditi se samo onim što će roditelji odobriti. Sve navedeno vremenom postaje pogodno tlo za razvoj problema mentalnog zdravlja – anksioznosti, depresije, poremećaja ponašanja.“ – zaključuje ona.
I bez obzira na sva upozorenja, sve negativne posledice, roditelji koji su skloni ovakvom ponašanju, gotovo sigurno će nastaviti sa takvim obrascem. Razlog je, sasvim sigurno, linija manjeg otpora. Naučiti dete da se bori, pomoći mu da pronađe unutrašnji motiv, pokazati mu kako da bude odgovorno i vredno, dugoročno je daleko teži zadatak od kratkoročnog podmetanja svojih leđa kako bi se dobio željeni, a zapravo lažni rezultat.