У Јутарњем програму ТВ Прве пре извесног времена гостовали су др Ранко Рајовић и логопед др Наташа Чабаркапа. Тема је била развој говора, али и проблем концентрације и пажње који је код деце све чешћи, а за који се оба саговорника слажу да је уско везан са претераном употребом дигиталних уређаја.
„Уместо да нам показни гест буде претеча говора, како је то било генерацијама уназад, деца тај прст сад користе за претраживање по екрану. За то су криви родитељи који се тиме одушевљавају. То је најчешћи проблем с којим ми се обраћају говорећи: моје дете ме не гледа у очи, не одазива се.“ – тврди др Чабаркапа.
Дете данас учи 10 минута и мора да направи паузу, док игрице два сата игра без проблема. Ми смо већ променили анатомске структуре у мозгу
Рајовић додаје да проблем није само говор, већ да кашњење у проговарању значи да нешто у мозгу није у реду. Он тврди да, ако ми гледамо децу како чак и до 3. године не проговарају, њих чека сутра проблем у школи.
„Родитељи морају да реагују. Ми смо радили анкету са преко 800 учитеља, који кажу да су деца из генерације у генерацију слабија – моторика, пажња, концентрација, опште знање, речник који је сиромашнији… Дете данас учи 10 минута и мора да направи паузу, док игрице два сата игра без проблема. Ми смо већ променили анатомске структуре у мозгу.“ – каже др Рајовић.
„Био сам скоро у неком хотелу, родитељи поставе дете испред таблета и хране га. Боље је да не једе него да једе уз таблет. Ако му дате ручак у два, а оно неће да једе без таблета или телефона, ви склоните ручак и понудите му вечеру у 6, па ћете видети како ће јести.“ – категоричан је др Рајовић.
Рајовић се осврће и на пример мајке која му је на овакав савет рекла да су то спартанске методе, коментаришући да је данашњим родитељима прескакање оброка спартанска метода, те да смо сами криви за то што се дешава нашој деци.
На питање мајке како другачије да забави дете од годину и по дана, а да му не пусти цртани који дете и тражи, јер стално долази у опасне ситуације, а она мора да обави неке ствари по кући, др Чабаркапа каже да је тај проблем настао много раније и да су га родитељи сами створили.
„Када детету дајете телефон док једе, оно храну готово и да не жваће, већ гута, а да би проговорило, дете мора да научи да жваће и да користи и горњу и доњу вилицу и зубе и језик. Ова мајка може да стави дете у колица, поведе га са собом и да му прича док обавља послове у кући. Да говори шта ради. То ће у почетку бити јако тешко, са дететом које је навикло на екран. Али ће с временом бити лакше.“
На питање водитеља како да приближимо детету књигу која у поређењу са видео-игрицама и клиповима делује досадно, Ранко Рајовић каже да све што ради родитељ ради и дете. Ако родитељ проводи време гледајући у телефон – то хоће и дете. Ако родитељ гледа телевизију – хтеће и дете.
„Узмите сликовницу и ставите дете у крило“
„Проблем је и што 80% родитеља не уме да чита сликовнице. Они кажу: „ово је маца, она каже ’мјау’, а ово је куца, она каже ’вау’“. Па не чита се тако сликовница! Створите сцену, ситуацију, реците да је то маца која се изгубила, па је наишла на фарму на којој је била куца, па је куца с њом поделила храну… Причајте им, а после ће они сами научити да причају. Тако се и ствара љубав према књизи.“ – саветује Рајовић.
Зато је, каже Наташа Чабаркапа, речник код деце сиромашан, јер се ни родитељи не труде довољно.
„Ми смо радили анкете са старијом децом, пети разред, питали смо децу да у првом поглављу Тома Сојера подвуку речи које не разумеју. Преко двадесет речи су подвукли: тинтара, обрати бостан, награбусити, то су речи које не знају. Деца не читају јер не могу да читају, а проблем се решава од рођења до 4. године. А за то је одговоран родитељ.“
Савет свим родитељима који даје др Чабаркапа је да се родитељи баве децом. ТВ мора да се ограничи, а ако већ мора у прве три године, боље је на нашем језику.
Разговарајте са својом децом јер се говор неће развити сам. Оног тренутка кад приметите да нешто није у реду, не стидите се већ се обратите логопеду.
Др Рајовић закључује да беби треба причати чим се роди.
„Ставите је поред себе и описујте то што радите. Не купујте посебна седишта и релаксаторе. Прави развој мозга иде у интеракцији. Ја сам написао књигу IQ детета брига родитеља јер то јесте брига родитеља. Не телевизора, не екрана.“
Приредила: А. Цвјетић
Извор: Зелена учионица