“Ко је “први почео” је код деце изразито субјективан доживљај. Ја још нисам упознао дете које је прво почело.” – Ненад Арсић
Повела се, на једном порталу за родитеље, расправа како треба васпитавати дете ако га неко нападне. Без обзира на одличан текст пегагошкиње Снежане Голић, наставља се смена општих места у коментарима испод.
Ово је вечита тема, као и тема вршњачког насиља уопште.
Веома ми је занимљиво то што је већина коментара у корист: удри! А притом знамо статистику окретања главе од насиља када су одрасли у питању, па и у самим домовима оних који уче да треба вратити.
Ево неких од коментара. Кренимо редом.
Заблуда број 1:
“Не волим насиље никако, али насилници углавном реагују само на то.”
Изненадили бисте се када бисте у пракси видели колико је ово заправо потпуно супротно.
Наслилник напада јер не зна како другачије да добије:
– потврду вршњака (и одраслих) да вреди
– ослобођење од стида што нема ништа друго да понуди осим ударца (није заправо добар ни у чему)
– да се и сам заштити од будућих напада по принципу застрашивања, јер се и сам осећа незаштићено и рањиво
– љут је на живот јер су га научили да се свет врти само око његових/њених потреба
– туча је најлакши начин да се привуче пажња одраслих за којом толико чезне, макар била и у виду казне
– не зна како да неутралише своја осећања, нико га није научио
– бес и љутња су забрањена осећања код куће. Љут/а на родитеље код куће, одиграва тамо где је “лакше”
– деца му/јој узвраћају тучом, што одобрава ове начине
И сад, кад својој деци кажете да треба и они тако да се понашају, шаљете им и поруку да сте родитељ исти као и насилников. То их збуњује и ужасава, поготово ако Вас никад нису видели да песницама решавате несугласице са колегама. Ако песничењем и Ви решавате, онда им то можда неће бити чудно. Али ако се не тучете, зашто то тражите од своје деце?
Заблуда бр. 2:
“Ако настане проблем што је вратио неком стајаћу чврсто иза тога. Прошла сам кроз вршњачко насиље и не желим да моје дете пролази кроз исто. И треба да врати ако га неко дира, а свакако ће да буде научен да не дира први.”
Можда је прво питање зашто мама није враћала својевремено и да ли њена деца треба да излече бес усмерен ка њеним насилницима. Ко коме овде треба да буде родитељ и ко кога од чега да штити?
Заблуда бр. 3:
“Ја мојој деци кажем не вређајте и не ударајте први. Ал’ ако вас неко дира без разлога, браните се.”
Бранити се је врло широка категорија деловања. Исто као и насиље. Насиље ескалира, мења облике и прилагођава се и предатору и жртви, све зависи од тога шта се насиљем жели постићи. Нико никада није жртва постао тек тако. Постоји гомила корака који су кључни у ескалацији насиља, који не буду на време примећени и на њих није реаговано на време.
Као што су и увреде врло дискутабилна категорија и зависе колико од онога што вређа, тако и од онога ком је увреда упућена.
Пример: ако ми неко каже да сам зелена, не могу се на то увредити када знам да нисам зелена.
Заблуда бр. 4:
“Ја сам их родила и не дам на њих!”
Уместо да заузмете став као да су ствари црно-беле, боље је пратити понашање свог детета и реаговати у складу са ЊЕГОВИМ емоцијама, не Вашом жељом за осветом и немоћи да га заштитите.
Заблуда бр. 5:
“И зашто бих имала емпатију према неваспитаном деришту?
Мом детету могу то да ураде деца која су неваспитана и која не знају да се понашају, јер се она никада не би понашала прва као распуштена. Гледам како не реагује и не могу да верујем!”
Још једном, тражите од детета да буде у крајностима: буди фина и васпитана, а кад су други неваспитани, буди и ти!
Друго: од других ће да зависе и твоја осећања јер ћеш бити добра кад су други добри, а бесна кад је неко други бесан (а ти ниси). Тако добијемо оно: ето, сад сам (ти) због тебе разбио главу! Да није тебе, никад не бих био/ла звер! И слично.
Признајем, ни ја се не бих снашла како да реагујем.
Шта год мислили да ћете постићи тим “одбранама”, дете које није агресивно овим начином не може бити задовољно.
Увек ће нас кроз живот пратити насилници ових или оних категорија.
Не узвратити ударац није знак пораза нити позив на даље насиље.
Није ударац једини начин одбране. Већ на млађем основношколском узрасту, деца могу да се уче ненасилном решавању конфликата, што све образовне установе и раде.
Тек ово шаље забуну међу децу која нису насилна, јер код куће: удри! а у школи: немој!
То, наравно, не значи да не треба реаговати уопште. Још једна од генерализација је и утисак да је пријављивање и тражење помоћи кукавички чин, који само потврђује немоћ.
Ти исти родитељи не подржавају пријављивање проблема старијим особама јер је то тужакање. Грде га јер није дорастао вршњаку.
А тако дете добије утисак да је само и да једино насиљем и може да се допадне свом родитељу.
Да ли стварно то желите за своје дете?