Рођени на Дорћолу, они шти су одавно загазили у „треће доба” и старији, имали су срећу да одрастају у најстаријој, мада ових дана непрепознатљивој периферији Београда. Иако надомак центра, памти се да није било авлије а да у њој није ницала и рађала нека воћка, а на радост малих апаша. Најслађа је била шљива крај парохијског дома црквице Рождества Пресвете Богородице, Цркве Ружице, у јарку између Леополдове и Зиндан капије. Па, иако је прота тобож строго прекоревао кад год би неког од малишана затекао у разгранатој крошњи, одавао га је скривен, благонаклони смешак. Због деце и болећивог попа, та усамљена шљива никада није успевала сасвим да сазри.
Тога сам се сетио пролетос, кад су ми препредени накупци на пијаци Видиковац за килограм малих и накиселих јабучица заискали 200 динара! Тог јутра на окретници аутобуса 52 затекао сам камион – цистерну „Зеленила” и радника који је корачао за њим вукући за собом змијолико црево којим је заливао недавно засађене младице јасена. Још под утиском цена на „најјефтинијој београдској пијаци”, нисам могао да одолим!
– Је ли, пријатељу, како ти се зове директор? – питао сам га изнебуха.
Осврнуо се уплашено, ваљда је помислио да је нешто згрешио, да би збуњено промуцао:
– Станојевић…
– Кажи Станојевићу да убудуће по Београду не сади јасен, већ крушку, јабуку, шљиву, или какву другу воћку – изустио сам глумећи строгост. – И реци му нека се не секира јер има ко ће то заливати, прскати и орезивати, а нарочито ко ће брати.
Климнуо је главом и пожурио за цистерном вукући за собом црево. Ко зна, можда је помислио да сам нека важна личност па је директору пренео моју поруку?
Ако јесте, нек му никако не замери. Напротив, могао би да га награди скромном варијабилицом? Јер, идеја уопште није тако лоша! „Зеленило” има запослене инжењере шумарства, воћарства и хортикултуре, они морају знати како. А сиротиња би му због тога, да има одакле, подигла споменик насред града, као што се ономад одужила кнезу Михаилу… Добро, де, пре ће бити Јосифу Панчићу.
Заиста, воће је са цветом лепше, а са плодом и укусније од платана, јасена, багрема или бреза које и дан-данас саде дуж београдских улица и по парковима. А зашто га нема? Могући одговор је да то не чине јер би истога часа морали да установе и посебну спасилачку службу да из крошњи скида редовне клијенте, најстарије и најмлађе Београђане које би мрак затекао „на месту злочина”, а то кошта ђаво и по, свеједно што би тако чак и сиротиња на трпезама редовно затицала „храну богату витаминима”.
Па оно што сазри да буде „конзумно”, а шта презри и опадне, у кацу. С тим у вези, могло би да се организује и велико надметање – „Ко пече најбољу ракију у граду”: од појединачног, преко озбиљнијег, намењеног скупштинама станара или житељима месних заједница, до регионалног, па и на нивоу целе државе! Све би то изашло на добро, а Србија би, уз Драгачевски сабор, „Егзит”, „Лесковачку роштиљијаду” и све остало што нас је прославило у свету, у своју распуштену косу уплела још један цветак. А с воћем које расте на улицама и по парковима и накупци на пијацама би морали да смање своје апетите.
Написао сам шта сам имао, сад би требало идеју да прихвате друге новине и друкчији медији па да „Зеленило” буде стављено пред свршен чин.
Извор: Политика
Напишите одговор