Rođeni na Dorćolu, oni šti su odavno zagazili u „treće doba” i stariji, imali su sreću da odrastaju u najstarijoj, mada ovih dana neprepoznatljivoj periferiji Beograda. Iako nadomak centra, pamti se da nije bilo avlije a da u njoj nije nicala i rađala neka voćka, a na radost malih apaša. Najslađa je bila šljiva kraj parohijskog doma crkvice Roždestva Presvete Bogorodice, Crkve Ružice, u jarku između Leopoldove i Zindan kapije. Pa, iako je prota tobož strogo prekorevao kad god bi nekog od mališana zatekao u razgranatoj krošnji, odavao ga je skriven, blagonakloni smešak. Zbog dece i bolećivog popa, ta usamljena šljiva nikada nije uspevala sasvim da sazri.
Toga sam se setio proletos, kad su mi prepredeni nakupci na pijaci Vidikovac za kilogram malih i nakiselih jabučica zaiskali 200 dinara! Tog jutra na okretnici autobusa 52 zatekao sam kamion – cisternu „Zelenila” i radnika koji je koračao za njim vukući za sobom zmijoliko crevo kojim je zalivao nedavno zasađene mladice jasena. Još pod utiskom cena na „najjeftinijoj beogradskoj pijaci”, nisam mogao da odolim!
– Je li, prijatelju, kako ti se zove direktor? – pitao sam ga iznebuha.
Osvrnuo se uplašeno, valjda je pomislio da je nešto zgrešio, da bi zbunjeno promucao:
– Stanojević…
– Kaži Stanojeviću da ubuduće po Beogradu ne sadi jasen, već krušku, jabuku, šljivu, ili kakvu drugu voćku – izustio sam glumeći strogost. – I reci mu neka se ne sekira jer ima ko će to zalivati, prskati i orezivati, a naročito ko će brati.
Klimnuo je glavom i požurio za cisternom vukući za sobom crevo. Ko zna, možda je pomislio da sam neka važna ličnost pa je direktoru preneo moju poruku?
Ako jeste, nek mu nikako ne zameri. Naprotiv, mogao bi da ga nagradi skromnom varijabilicom? Jer, ideja uopšte nije tako loša! „Zelenilo” ima zaposlene inženjere šumarstva, voćarstva i hortikulture, oni moraju znati kako. A sirotinja bi mu zbog toga, da ima odakle, podigla spomenik nasred grada, kao što se onomad odužila knezu Mihailu… Dobro, de, pre će biti Josifu Pančiću.
Zaista, voće je sa cvetom lepše, a sa plodom i ukusnije od platana, jasena, bagrema ili breza koje i dan-danas sade duž beogradskih ulica i po parkovima. A zašto ga nema? Mogući odgovor je da to ne čine jer bi istoga časa morali da ustanove i posebnu spasilačku službu da iz krošnji skida redovne klijente, najstarije i najmlađe Beograđane koje bi mrak zatekao „na mestu zločina”, a to košta đavo i po, svejedno što bi tako čak i sirotinja na trpezama redovno zaticala „hranu bogatu vitaminima”.
Pa ono što sazri da bude „konzumno”, a šta prezri i opadne, u kacu. S tim u vezi, moglo bi da se organizuje i veliko nadmetanje – „Ko peče najbolju rakiju u gradu”: od pojedinačnog, preko ozbiljnijeg, namenjenog skupštinama stanara ili žiteljima mesnih zajednica, do regionalnog, pa i na nivou cele države! Sve bi to izašlo na dobro, a Srbija bi, uz Dragačevski sabor, „Egzit”, „Leskovačku roštiljijadu” i sve ostalo što nas je proslavilo u svetu, u svoju raspuštenu kosu uplela još jedan cvetak. A s voćem koje raste na ulicama i po parkovima i nakupci na pijacama bi morali da smanje svoje apetite.
Napisao sam šta sam imao, sad bi trebalo ideju da prihvate druge novine i drukčiji mediji pa da „Zelenilo” bude stavljeno pred svršen čin.
Izvor: Politika