Kazna detetu „govori” šta ne treba da radi, ali ne i šta treba da radi

maj 16, 2019

Jedna nedavna scena iz vrtića podstakla me je da sednem i napišem ovaj tekst namenjen roditeljima i svim zainteresovanima za pitanja motivacije dece (ali i odraslih)…

Znate i sami da kada odete po dete u vrtić, vaspitačice uvek ukratko ispričaju kako je dete jelo, spavalo i kakilo. Kada sam išla po svog sina, nekoliko puta mi se desilo da čujem kako jedna majka, nakon što je vaspitačica prenela pozitivne utiske o ponašanju deteta tog dana, govori svojoj ćerki kako će joj kupiti čokoladicu i čokoladno mleko zato što je bila tako dobra. Ali ta majka nije bila usamljeni slučaj – i mnoge druge mame ili bake poklanjale su deci slatkiše jer su deca lepo jela u vrtiću ili kakila u nošu. I mada će se sigurno mnogi zapitati čega ima lošeg u nagrađivanju ponašanja koja želimo da učvrstimo kod osobe, odmah ću reći da:

a) postoji više oblika nagrada, kao i da
b) ljude možemo motivisati i bez nagrada ili kazni.

Da bih potkrepila ove tvrdnje, osloniću se na teorije motivacije koje su dominirale u psihologiji poslednjih sto godina.

Početkom 20. veka u psihologiji se ustoličio bihejviorizam. Kao što i samo ime govori, psiholozi su izučavali ponašanje ljudi (češće životinja), prateći kako reaguju na određene stimuluse. O čemu oni razmišljaju, kako doživljavaju te stimuluse i kako se osećaju, bihejvioriste nije zanimalo.

Upravo se, prema bihejviorističkim teorijama motivacije, ljudi podstiču na određena ponašanja putem nagrađivanja ili kažnjavanja. Iako su začetnici bihejviorizma u svojim eksperimentima nagrađivali životinje hranom, kad su ljudi u pitanju, nagrada ne mora biti materijalna – i osmeh, pohvala, zajedničko obavljanje aktivnosti u kojoj se uživa, sve to može biti nagrada! I što je važno, ne reaguje svaka osoba isto na iste stimuluse, te je važno utvrditi šta sve može biti nagrada za vaše dete. Tako, za neko dete bućkanje u kadi može biti nagrada, dok će za drugo pomaganje oko pravljenja kolača biti nagrada, u zavisnosti od toga u kojoj aktivnosti dete sa radošću učestvuje. Uz to, vrlo je važno imati širok repertoar nagrada, jer ne zaslužuje svako postignuće isti tip i stepen nagrade.

Isto važi i za kazne – zabrana gledanja televizije za nekog zaljubljenika u TV može biti strašna kazna, dok za nekog koga to ne interesuje, može biti smešna kazna. A kada je reč o stepenima kazne, jasno je da sitan nestašluk i nasilno ponašanje ne zaslužuju isti stepen kazne. Stoga je pametno unapred promisliti o tome šta sve može biti kazna za naše dete i nastojati da kazna bude, zapravo, logična posledica neadekvatnog ponašanja jer na taj način neće biti ni prejaka, ni preslaba, niti će „udariti” na ličnost deteta. Tako je, na primer, logična posledica razbijanja čaše – sakupljanje staklića i čišćenje (a znam za mnoštvo primera kada se detetu, iako je već veliko, zabrani da pomogne oko čišćenja, da se „ne bi povredilo”, ali mu se zato ceo dan prigovara kako je smotano i nepažljivo).

U situaciji kada deca sednu da večeraju, a sve vreme se šutiraju ispod stola, logična posledica nije vikanje na njih i primoravanje da budu mirni, već bi logično bilo dati im izbor smirenim, ali odlučnim tonom – da se smire i večeraju sa svima ili da odu od stola dok ne razreše svoju prepriku kako bi ostali mogli na miru da jedu. Uz to, treba da promislimo koja potreba stoji iza neadekvatnog ponašanja – da li dete pokušava da privuče pažnju, da li je ljuto, te pokušava da se osveti ili, možda, izbegava neuspeh, jer možda možemo da obezbedimo da dobije više pažnje na konstruktivniji način, da mu pomognemo da proradi frustraciju ili da ga ohrabrimo, umesto da ga kažnjavamo.

Najvažnije, potrebno je svesti broj situacija koje se kažnjavaju na minimum, jer je kazna manje efikasan način motivisanja od nagrade, a može imati i negativne posledice po samopoštovanje i osećanje dobrobiti osobe. Osnovna mana kazne jeste da ona deluje samo onda kada je osoba koja kažnjava tu. Kada je „dželat” odsutan, gledaćemo da izbegnemo nametnuto ponašanje, jer ga zapravo nikada nismo usvojili. Uz to, kazna nam „govori” šta ne treba da radimo, ali ne i šta treba da radimo, tako da nemamo ideju o tome šta može biti alternativa nepoželjnom ponašanju. To nas može ostaviti zbunjene i paralisane.

Kao posledica zbunjenosti i osećanja „zaglavljenosti”, možemo se povući, odnosno birati da ništa ne radimo (jer u tom slučaju ne možemo uraditi nešto pogrešno), što nam može postati i životna strategija. Ako ste za neku osobu čuli da „izbegava odgovornost”, „da joj nedostaje inicijative”, „da ima veliki strah od neuspeha”, „da bi mogla, ali neće”, moguće je da je u ličnoj istoriji imala više iskustava kažnjavanja, praćena obeshrabrivanjem u stilu: „Ma neka, pusti, ja ću. Ionako ti to ne umeš… ” (a „to” može biti pranje sudova, pakovanje rođendanskog poklona, raspremanje sobe i mnoge druge radnje koje ako se ne urade „savršeno”, kako samo mama ili tata umeju, doći će do smaka sveta).

S druge strane, i nagrađivanje može imati neke negativne posledice ako se ne primenjuje na pravi način. Istraživanja su pokazala da nagrađivanje aktivnosti koju dete sa uživanjem i radošću obavlja može dovesti do smanjenja te unutrašnje, autentične detetove motivacije. Dakle, ako dete obožava da peva, ne treba ga stalno hvaliti i kupovati mu poklone zato što lepo peva, jer je njemu čin pevanja nagrada po sebi. Čak i ako dete neku aktivnost ne obožava, a mi ipak smatramo da treba da je radi (npr., da pere zube, jede spanać ili uradi domaći zadatak), stalno nagrađivanje, a pogotovo insistiranje na materijalnim nagradama, može imati štetno dejstvo. Zašto? Pa jer dete, na izvestan način, postane zavisno od nagrada, te, kao i u slučaju kazne, ne usvaja datu vrednost i ponašanje, već je spremno da ga ispoljava samo ako dobije nagradu.

Čovek se onda pita: pa šta raditi kad kazna ne valja i kada i nagrađivanje u određenim situacijama ne valja?!

Prema jednoj od danas najuticajnijih teorija motivacije, teoriji očekivanja i vrednosti, ljudi donose odluke o tome da li će se angažovati ili ne na osnovu procene vrednosti datog cilja i očekivanja sopstvenog uspeha u ostvarivanju cilja. Kada kažem „donose odluke”, to ne znači da je reč o sasvim svesnom procesu promišljanja i vaganja, naprotiv, često „na prvu loptu” nismo ni svesni zašto smo u nešto krenuli, a zašto se u nešto nismo upustili. Ali činjenica je da će naše angažovanje izostati ako nam nije baš stalo do cilja i / ili ako smatramo da nismo sposobni da ga ostvarimo. Nekada nam i jeste stalo, ali procenjujemo da je cena previsoka, pa ne krećemo u akciju. Tako, na primer, možemo biti veoma zainteresovani za neku osobu, ali ako procenjujemo da mi teško možemo zainteresovati nju i ako bismo eventualno odbijanje doživeli kao veliki poraz, vrlo je verovatno da nećemo ni prići toj osobi. Sa druge strane, ako nam je važno da se viđamo sa prijateljima, ali nam je u datom trenutku još važnije da položimo ispit i, uz to, verujemo da smo dovoljno sposobni da ga položimo, veliki su izgledi da ćemo odbiti izlazak i ostati kod kuće da učimo. A zašto nam nešto može biti važno? Pa jer nas nešto veoma interesuje, jer pobuđuje našu radoznalost! Ili jer to nešto procenjujemo korisnim za život, za našu budućnost. Ili zato što nam je važno da se pokažemo na tom zadatku, da nas drugi opaze kao kompetentne.

U svetlu ove teorije, možemo reći da je važno da kod deteta razvijemo:

a) veru u sopstvene sposobnosti,

b) radoznalost za svet oko sebe.

Objašnjavanje toga koliko je nešto važno za budućnost možemo ostaviti za kasnije (tek u adolescenciji postajemo svesni šta znači projekcija budućnosti), a podsticanje želje da se pokažemo pred drugima možemo gajiti u vrlo umerenoj meri. Stoga, hajde da vidimo kako se navedene karakteristike postižu!

Da bi dete sebe doživljavalo kao kompetentnu osobu, potrebno je davati mu prilike da se isproba, te nagrađivati ga kad uspe (samo na početku, dok ne ovlada datom veštinom ili znanjem, i to nagrađivati na primeren način), a davati mu konstruktivnu povratnu informaciju kad ne uspe. To podrazumeva ohrabrivanje, podsticanje da se još više trudi (a ne etiketiranje da je „glupo” za tu aktivnost) i davanje preciznih saveta (ne u stilu: „Ovo nije bilo dobro”, već u stilu: „Ovako bi moglo bolje.”). No, na prvom mestu, važno je da od deteta ne očekujemo nešto što ne može, kao i da ne mislimo da ne može nešto što zapravo može (obe stvari će ga frustrirati). Razvoj se dešava kada pred dete stavimo zadatak koji je izazovan – takav da ga dete može rešiti uz dosta truda ili uz našu pomoć. Tu je uloga roditelja važna – da pomogne detetu kako da pristupi zadatku, da ga podeli na delove koje će dete moći samo da reši, da ga navodi kako da reši zadatak. Kada dete ovlada datom veštinom ili strategijom razmišljanja, mi tu više nismo potrebni i važno je da pustimo dete da samo obavlja slične zadatke.

Dovoljno iskustava ovladavanja različitim veštinama i znanjima (uz neizbežne neuspehe, koji nisu bili propraćeni kritikovanjem i omalovažavanjem tipa: „Nikad od tebe ništa neće biti”, već ohrabrivanjem i davanjem saveta za unapređenje) učiniće dete samopouzdanom osobom. Ako uz to podržavate detetova interesovanja, omogućujete mu da se upozna sa različitim aspektima sveta iz različitih uglova i tako negujete prirodnu dečju radoznalost, sve su šanse da će dete biti motivisano da ovlada novim znanjima, veštinama, strategijama razmišljanja i rešavanja problema. Tu je uloga roditelja kao modela posebno važna! Učenje po modelu ima daleko snažnije efekte od učenja putem nagrađivanja i kažnjavanja.

Stoga, povedite računa o tome da li su vaši principi nagrađivanja i kažnjavanja usaglašeni sa vašim ponašanjem. Ako dete kažnjavate zato što mnogo viče i ume da se agresivno ponaša, a vi se sami sa partnerom stalno svađate i besnite jedno na drugo, vrlo je izvesno da kazna neće „upaliti”. Ili ako dete „terate” da čita lektiru, a ono vas nikada nije videlo da držite knjigu u ruci, opet je izvesno da primoravanje praćeno silnim „obrazloženjima” neće uroditi plodom.

Najzad, osvrnula bih se i na teoriju samodeterminacije. Autori ove teorije govore o tri osnovne potrebe svakog pojedinca – o potrebi za kompetentnošću, za povezanošću i za autonomijom. U skladu sa teorijom očekivanja i vrednosti, i ovde se ističe da je za svaku osobu važno da se, angažujući se u nekoj aktivnosti, oseća kompetentno i efikasno.

Dakle, važno je da obezbedimo deci uslove da isprobavaju različite aktivnosti i da njima ovladaju i da ne dozvolimo da ih ograničimo zbog našeg straha („Povrediće se!”) ili zbog „prezaštićivanja” („Ja ću, sine, nemoj da se ti mučiš!”). Pored toga, svi mi imamo potrebu da budemo u odnosima sa drugima, da pripadamo nekoj grupi. Ako dete oseća da ga roditelji (a kasnije i vaspitači, nastavnici i vršnjaci) prihvataju, ako su sa njima dobro emocionalno povezani, dete se neće plašiti novine i biće motivisanije da uči i istražuje. Potreba za autonomijom je posebno zanimljiva, jer ona upravo govori o nečemu suprotnom onome što su bihejvioristi zagovarali, a to je da svaki pojedinac ima potrebu da sam upravlja svojim ponašanjem, da ima mogućnost izbora i da njegovo ponašanje ne određuju spoljašnje nagrade ili pritisci. Dakle, dete će biti motivisanije za učenje kada mu damo slobodu da pravi izbore (ali i zahtevamo da bude odgovorno za posledice tih izbora) i kada mu pomognemo oko planiranja koraka ka ostvarenju ciljeva koje je samo odabralo.

Naravno, to ne znači da će dete moći da odlučuje o tome da li da veže pojas u kolima ili ne ili da li će prati zube ili ne (ako se takve stvari postave kao pravila, ali uz adekvatno obrazloženje, i ako i mi sami to redovno radimo, deca neće praviti problem oko njih), niti da ćemo dete od dve godine pitati za mišljenje o tome da li mama treba da promeni posao ili ne. Ali dati detetu mogućnost da bira šta će obući za izlazak, gde bi želelo da provede vikend, da li bi želelo da prvo završi domaći iz Matematike ili Sveta oko nas i da li kupiti dracenu ili fikus za dnevnu sobu, sasvim je primereno.

Dakle, možemo zaključiti da pri vaspitanju i motivisanju dece imamo mnoštvo oružja, ne samo nagradu ili kaznu, kako se često misli. Tu su naša spremnost da ispratimo njihova interesovanja, da uvažimo njihove izbore, da ih hrabrimo i podstičemo da isprobavaju nove stvari i dajemo im konstruktivne savete kako da se unaprede, da im budemo dobri modeli onoga što kod njih želimo da vidimo i najzad – da im budemo sigurna luka u kojoj će se osećati prihvaćeno i poštovano!

Izvor: Psihoterapija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama