Овако је то некад било: Дете попусти у школи, заређа слабије оцене (за неког су то јединице, а за неког је тројка аларм). Наставник пошаље поруку или чак зове родитеље да дођу у школу, како би разговарали о томе шта је проблем и како га решити. Због чега је дете попустило? Да ли је породична ситуација, пубертет или нешто треће.
Ових дана фокус дискусије померио се на наставнике и на то где они греше. Родитељи су склонији да проблем виде у школи, него на неком другом месту. И док, без икакве сумње, школа има много мана и простора за побољшање, суштина је да она заиста не може да уради много ако родитељи нису заинтересовани да објективно сагледају и своје грешке.
Наравно да родитељи желе да им деца буду успешна, али и срећна на том путу достизања успеха. Али, нажалост, понекад те две жеље не иду заједно, гледано на кратак рок. Хајде да будемо потпуно искрени: ићи у школу, дан за даном, устајати рано, слушати, записивати, код куће обнављати градиво десет или петнаест предмета који вас сигурно не могу сви интересовати, није баш идеалан живот који би једно дете могло да пожели. И знамо да школа и није створена да увек буде забавна, те да ниједан аспект живота није такав. Увек ћемо морати да се бавимо и оним стварима које нам можда нису баш најдраже. Али школа је ту да деци пружи основна знања. И на том путу наилазе на препреке, пружају отпор, понекад не желе да уложе напор и резултати почну да изостају. А кад се то деси, родитељи упиру прстом у наставнике.
И нико не тврди да су сви наставници сјајни, али суштина је да већину међу њима заиста радује успех њихових ђака. И ником не помаже кад родитељи у то сумњају и криве их због тога што је њихово дете наишло на препреке. Осим што се проблем не решава, настаје још један. А то је да дете постаје особа која за своје неуспехе криви друге.
Промена перспективе
Промена која се догодила јесте та да су родитељи померили фокус с тога да помогну деци да кроз школовање науче како да захваљујући свом труду постигну успех, на то да криве систем и учитеље кад тај успех изостаје. Померајући одговорност са детета на наставнике, родитељи не уче своју децу значају труда и рада. Јер, ако је учитељ крив што мени не иде, ја онда не треба ништа да предузмем, само да чекам да се учитељ промени.
И тај образац остаје касније, кроз живот, па деца одрастају у људе који чекају да неко други реши њихове проблеме.
Наравно да постоје ситуације и околности у којима се може догодити да дете буде жртва туђег немара и грешака. И наравно да у тим ситуацијама треба показати детету како да се избори. Али ако се то дешава често и ако му редовно шаљемо поруку да је неко други крив за проблеме у којима се нашли, то ће врло лако учинити да дете поверује да остваривање његових животних циљева – није у његовим рукама. Како уопште да поверују у своје способности да постигну циљеве, ако је сваки проблем на који наиђу – туђа кривица?
Препознавање сопствених капацитета
Изузетно је важно да деца развију свест о томе да је, у већини случајева, њихов живот у њиховим рукама. Њихове жеље, тежње, планови, зависе од њих самих. Ако их томе учите, они почињу да схватају да имају моћ да пливају или да потону, да је до њих. Кад науче да превазиђу изазове и пређу на другу стране, расте им и самопоуздање у сопствене способности. Уче да они могу, умеју, спремни су да се изборе за оно што желе.
Деца која су учена да су њихови циљеви њихов посао, знају да за њих морају да раде и да ће тај рад дати резултат. Та свест је изузетно важна, јер имајући то на уму, спремнији су да се боре и труде.
Ако децу подстичете да своје циљеве поставе високо, да од себе очекују много, ако им помажете да увиде колику моћ имају они сами на путу остваривања циљева, тако и само тако одгајате зреле, срећне и самопоуздане младе људе.