Danas po podne sretnem bivšu učenicu na školskom hodniku, upisala je istoriju umetnosti ove godine, zahvaljuje mi se na časovima na kojima je jasnije spoznala šta želi, bolje je upoznala sebe i u skladu s tim izabrala budući poziv.
Sećam se da je uvek sedela u poslednjim redovima, nije se naročito isticala, mada su njena zapažanja bila mudra, bojila je časove, ali ni na koji poseban način nije pokazivala da je sve to o čemu govorimo ‒ duhovno pomera.
A pomerilo ju je. Njene oči bile su pune radosti i zahvalnosti.
Pričale smo o umetnosti i smislu, kome se otvaraju vrata, a ko je večito gnevan, i složile se da kad se nešto srcem radi, ono mora da pulsira i da živi.
Ko još studira ‒ reći će neko ‒ istoriju umetnosti u ovo vreme, zanesenjaci, dodaće, što još zaludno misle da lepota postoji.
A postoji, jedna je danas preda mnom bila.
Autor: Biljana Kovačević