ПРИМЕР!
Кад чујем да је Тесла пример или Ђоковић, или не знам ко спектакуларно успешан, то код мене побуђује филозофско надимање.
Прво, не треба Ђоковић да буде пример.
Тесла још мање.
Судбина Ђоковића је једна у милион судбина и то у распону од 100 година.
То је посебност, то је читав низ тешко објашњивих веза између талента, животних потеза његових родитеља, околности.
То је пре феномен него пример.
То су нека достигнућа која су таква да само изузецима следе.
То је пакт са Универзумом, то су изабраници.
Можемо се дивити, бити инспирисани, идентификовати се, навијати, али то узимати као пример губи смисао, јер није предвиђено да буде достигнуто, осим у неким, опет, изузетним судбинама. А нама није потребна изузетност. Нама је неопходна нормалност.
Ко треба да буде пример?
Пример треба да буде неки учитељ који свој посао обавља етички, са пуно љубави и који ради на себи, не дозвољава да у процесу рада постане превазиђен. Неки таксиста који ће потрудити да вам пружи услугу на адекватном нивоу и неће возити петоро зато што се плаши казне, већ зато што то није у складу са безбедношћу, нормалношћу и квалитетом услуге.
Пример треба да буде чистач улице који ту улицу чисти као да ствара своје ремек-дело. Пример треба да буде потреба сваког обичног човека да да свој максимум у околностима у којима живи.
Пример је она жена која тегли поцепан цегер и дозива промрзле кучиће не би ли их нахранила.
Треба се манити ВИП трипова, славе и којечега.
Пример је мој кум који је смршао 50 кг.
Пример је онај тамо за тезгом који је своје јабуке и крушке поређао тако да је то милина гледати.
Пример су станари неке зграде који су се договорили па скупљали и сакупили паре за нову фасаду, па поделили послове и средили окружење.
Пример треба да буде неки директор, неке установе који има свест о томе да је ту да би ствари унапредио, а не само да би био ту где је коефицијент већи.
Пример је онај који је одолео да буде у дилу отимачине.
Пример је онај човек који застане и покупи отпадак са плочника и убаци га у корпу за отпатке.
Пример су они људи који у времену отуђења бар једном недељно организују виђење и разговор о којечему.
Пример је конобарица која неће да вас поткрада и која ће бити магнет за бакшиш јер је љубазна, ведра и вредна.
Пример је онај који неће заслепљен својим егом на прву увреду насрнути, већ ће ту увреду обесмислити до извињења.
Примери су у радионици, пример је особа у трафици који ће тај квадрат простора испунити топлином своје енергије и свог смисленог постојања без обзира што за ту плату неће моћи да се ваљано нахрани.
И није пример то што та особа ради за мале паре, већ је пример стање духа и добре воље.
Пример је онај који сваки став аргументује, а не онај који говори “е, баш зато!!!“.
Пример је онај који је спознао своју заблуду и то признао.
Примери су у учионици, амфитеатру, продавници, на улици…
Пример је онај менаџер који је извршио адекватну селекцију, створио тим компетентних и тако допринео позитивном резултату.
Пример је онај што стално прави квалитетан сладолед, а не чим посао крене млеко замени водом.
Не треба нама 7 милона Ђоковића, 7 милиона шампиона, нама су потребни нормални људи, који квалитетно обављају неке своје послове, јер без шампиона Ђоковића некако можемо, али без добрих учитеља, лекара, правника, радника, чистача, тешко да можемо. Без титула се може, али пробајте да живите бар неко време без оних који празне контејнере.
Када у тим људима препознамо инспирацију, и њихов рад почнемо ценити као скуп послова који воде до победе, све ће бити другачије. Сви ћемо имати неки свој мали допринос победи, што је веома важно разумети.
А, Ђоковићу свака част, капа доле, браво… Није Ђоковић споран, али примери су ту негде међу нама и могуће је да све буде боље, када бисмо их спознали, ценили и од себе направили пример. Све док то не постане нормално…
Е, кад то постане нормално – ПОБЕДИЛИ СМО!
Од Мр Бојан Б.