PRIMER!
Kad čujem da je Tesla primer ili Đoković, ili ne znam ko spektakularno uspešan, to kod mene pobuđuje filozofsko nadimanje.
Prvo, ne treba Đoković da bude primer.
Tesla još manje.
Sudbina Đokovića je jedna u milion sudbina i to u rasponu od 100 godina.
To je posebnost, to je čitav niz teško objašnjivih veza između talenta, životnih poteza njegovih roditelja, okolnosti.
To je pre fenomen nego primer.
To su neka dostignuća koja su takva da samo izuzecima slede.
To je pakt sa Univerzumom, to su izabranici.
Možemo se diviti, biti inspirisani, identifikovati se, navijati, ali to uzimati kao primer gubi smisao, jer nije predviđeno da bude dostignuto, osim u nekim, opet, izuzetnim sudbinama. A nama nije potrebna izuzetnost. Nama je neophodna normalnost.
Ko treba da bude primer?
Primer treba da bude neki učitelj koji svoj posao obavlja etički, sa puno ljubavi i koji radi na sebi, ne dozvoljava da u procesu rada postane prevaziđen. Neki taksista koji će potruditi da vam pruži uslugu na adekvatnom nivou i neće voziti petoro zato što se plaši kazne, već zato što to nije u skladu sa bezbednošću, normalnošću i kvalitetom usluge.
Primer treba da bude čistač ulice koji tu ulicu čisti kao da stvara svoje remek-delo. Primer treba da bude potreba svakog običnog čoveka da da svoj maksimum u okolnostima u kojima živi.
Primer je ona žena koja tegli pocepan ceger i doziva promrzle kučiće ne bi li ih nahranila.
Treba se maniti VIP tripova, slave i koječega.
Primer je moj kum koji je smršao 50 kg.
Primer je onaj tamo za tezgom koji je svoje jabuke i kruške poređao tako da je to milina gledati.
Primer su stanari neke zgrade koji su se dogovorili pa skupljali i sakupili pare za novu fasadu, pa podelili poslove i sredili okruženje.
Primer treba da bude neki direktor, neke ustanove koji ima svest o tome da je tu da bi stvari unapredio, a ne samo da bi bio tu gde je koeficijent veći.
Primer je onaj koji je odoleo da bude u dilu otimačine.
Primer je onaj čovek koji zastane i pokupi otpadak sa pločnika i ubaci ga u korpu za otpatke.
Primer su oni ljudi koji u vremenu otuđenja bar jednom nedeljno organizuju viđenje i razgovor o koječemu.
Primer je konobarica koja neće da vas potkrada i koja će biti magnet za bakšiš jer je ljubazna, vedra i vredna.
Primer je onaj koji neće zaslepljen svojim egom na prvu uvredu nasrnuti, već će tu uvredu obesmisliti do izvinjenja.
Primeri su u radionici, primer je osoba u trafici koji će taj kvadrat prostora ispuniti toplinom svoje energije i svog smislenog postojanja bez obzira što za tu platu neće moći da se valjano nahrani.
I nije primer to što ta osoba radi za male pare, već je primer stanje duha i dobre volje.
Primer je onaj koji svaki stav argumentuje, a ne onaj koji govori “e, baš zato!!!“.
Primer je onaj koji je spoznao svoju zabludu i to priznao.
Primeri su u učionici, amfiteatru, prodavnici, na ulici…
Primer je onaj menadžer koji je izvršio adekvatnu selekciju, stvorio tim kompetentnih i tako doprineo pozitivnom rezultatu.
Primer je onaj što stalno pravi kvalitetan sladoled, a ne čim posao krene mleko zameni vodom.
Ne treba nama 7 milona Đokovića, 7 miliona šampiona, nama su potrebni normalni ljudi, koji kvalitetno obavljaju neke svoje poslove, jer bez šampiona Đokovića nekako možemo, ali bez dobrih učitelja, lekara, pravnika, radnika, čistača, teško da možemo. Bez titula se može, ali probajte da živite bar neko vreme bez onih koji prazne kontejnere.
Kada u tim ljudima prepoznamo inspiraciju, i njihov rad počnemo ceniti kao skup poslova koji vode do pobede, sve će biti drugačije. Svi ćemo imati neki svoj mali doprinos pobedi, što je veoma važno razumeti.
A, Đokoviću svaka čast, kapa dole, bravo… Nije Đoković sporan, ali primeri su tu negde među nama i moguće je da sve bude bolje, kada bismo ih spoznali, cenili i od sebe napravili primer. Sve dok to ne postane normalno…
E, kad to postane normalno – POBEDILI SMO!
Od Mr Bojan B.