Ništa lakše nego okriviti decu. „Stalno je za tim telefonom!“ „Ne odvaja se od igrice!“ „Ne čuje me kad ga pozivam!“ Ali šta ako vam kažem da naša deca samo drže ogledalo ispred nas?
Naučna istraživanja pokazuju neugodnu istinu: nisu deca ta koja uništavaju porodičnu bliskost svojim gadžetima. To činimo mi, roditelji.
Brojke koje bole
Prosečan roditelj provodi 3-4 sata dnevno na telefonu, dok je sa decom. Svaka četvrta majka spontano uzima telefon tokom igre ili obroka sa detetom. U 76% slučajeva, roditelji na igralištu koriste telefon barem 17 od 20 minuta koje tamo provode.
Nije stvar u vremenu – stvar je u kvalitetu prisustva. Istraživači su otkrili da roditelji koji često koriste uređaje dok su sa decom ređe komuniciraju sa njima, manje reaguju na njihove pozive za pažnju, osećaju se manje povezano sa svojom decom, a mogu čak postati neprijateljski nastrojeni kada dete više puta pokušava da njihovu pažnju s telefona privuče na sebe.
Šta dete vidi?
Zamislite kako svet izgleda iz očiju vašeg deteta. Ono priča o školi, pokazuje vam crtež, želi da podeli nešto važno – a vi gledate u ekran. Intervjui sa preko 1000 dece starosti 4-18 godina otkrivaju da se deca osećaju iscrpljeno, frustrirano, tužno i ljuto kada pokušavaju da odvuku roditeljsku pažnju od telefona.
Jedno dete je to opisalo ovako: „Kao da moram da se takmičim sa telefonom. I kao da telefon uvek pobedi.“
Domino efekat
Evo najgoreg dela: kada roditelj stalno koristi telefon, dete:
– Razvija probleme sa pažnjom i anksioznost
– Ponavlja roditeljsko ponašanje (socijalno učenje)
– Pokreće negativan ciklus – traži pažnju na loš način, roditelj reaguje negativno, dete se oseća odbačeno, ponavlja obrazac
Opsežna studija koja je obuhvatila 3.032 učenika četvrtog razreda osnovnih škola u Kini pokazala je direktnu vezu između roditeljske „tehnointerferencije“ i problemske upotrebe telefona kod dece. Istraživanje je otkrilo da kada roditelji stalno prekidaju interakciju zbog svojih uređaja, deca ne samo da trpe narušen odnos sa roditeljima, već direktno razvijaju problematične navike korišćenja tehnologije.
Dodatno, studija je pokazala da kod dece koja doživljavaju visok nivo roditeljske tehnointerferencije dolazi do povećanih konflikata sa roditeljima i lošijeg kvaliteta komunikacije. Prema Teoriji kompenzacije prednosti, kada deca ne dobiju emotivnu podršku i toplinu od roditelja u stvarnom životu, traže je online – često razvijajući zavisnost od telefona i društvenih mreža.
Kada vidimo roditelja koji stalno prekida razgovor zbog telefona, ali istovremeno kritikuje dete što je „zalepljeno“ za ekran – poruka je jasna: „Radi kako ja kažem, ne kako ja radim.“
A verovatno najranjiviji trenuci su obroci, večernje rutine, vikend. Baš oni momenti kad treba da gradimo emotivnu povezanost. I baš u tim trenucima najčešće sežemo za telefonom – iz dosade, stresa, navike ili osećaja da „moramo biti dostupni“.
Ali kome moramo biti dostupni? Šefovima, prijateljima, društvenim mrežama – ili detetu koje sedi pored nas i koje nas neće zauvek hteti?
Buđenje
Ovo nije tekst o krivici. Ovo je poziv na osvešćivanje. Nismo loši roditelji zato što koristimo telefone. Živimo u digitalnom dobu, radimo od kuće, održavamo veze na daljinu. Ali možemo biti svesniji.
Da bismo to i postali, moramo sebi stalni da postavljamo pitanja:
– Koliko sam danas bio potpuno prisutan sa svojim detetom?
– Da li moje dete mora da se „potrudi“ da dobije moju pažnju?
– Čemu moje ponašanje uči moje dete o prioritetima?
– Kako bih se osećao da me neko stalno ostavlja da sačekam zbog telefona?
Istraživanja su jasna: čak i manji svakodnevni prekidi zbog tehnologije značajno utiču na odnos sa detetom. Ali dobra vest je da možemo promeniti obrazac. Evo nekoliko pravila:
– Ostavite telefon u drugoj prostoriji tokom obroka
– Kreirajte „zone bez ekrana“ (spavaća soba, trpezarija)
– Kada vas dete nešto pita, zaustavite se i okrenite se prema njemu
– Objasnite detetu kada MORATE da koristite telefon (posao, važan poziv)
– Budite model koji želite da vidite
Ogledalo radi u oba smera
Kada smanjimo svoju upotrebu telefona, deca spontano smanjuju svoju. Kada im pokažemo da su prioritet, oni to osete. Kada budemo prisutni, oni će znati da ih vidimo.
Nije pitanje da li ćemo koristiti tehnologiju – već kako ćemo je koristiti. I najvažnije pitanje koje treba da postavimo nije „Koliko vremena moje dete provodi za ekranom?“ već „Koliko kvalitetnog vremena provodi bez MOG ekrana između nas?“
Dete neće zauvek tražiti vašu pažnju. Jednog dana, neće mu više biti stalo. Telefon može da sačeka. Detinjstvo ne može.