Pita me jedan rođak:
– Znaš li Nenu?
Odmahujem glavom nemoćna da se oduprem logoreji oko slavskog stola.
– Ne znaš?! To je žena! Oterali je iz dve kuće. Nije mogla da rodi, a ona se uda po treći put. Rodila dvoje! A on ludak. Ona celu kuću drži. I očevinu sačuvala. Gazi ko ‘ajduk.
Nastavak priče ne slušam jer će me svaka naredna rečenica dovesti u stanje agresivnog kontranapada. Zato što znam hiljadu Nena o kojima se pričaju bajke. One služe kao koncept nekog primitivnog shvatanja emancipacije gde žena dokazuje svoju moć tegleći jaram uz sveprisutno odobravanje i aplauz publike.
Tu se setim i jedne udovice Mire. Ona se druži isključivo sa ženama. Muškarac joj u kuću ulazi samo u prisustvu drugih ljudi. Poslednji put se ofarbala posle muževljeve smrti, ali kad je komšinica u šali pitala za koga se udešava, prestala je i to da radi. Inače, vesela je, razgovorljiva, puna energije. Samo se boji da neki loš glas ne pokvari sliku koju njena deca imaju o njoj. Sin joj to nikada ne bi oprostio. Tako se ona živa sahranila kao robinja uz svog vladara.
Koliko još ovakvih žena znam! Nisu one likovi iz prošlosti. Ne. One žive među nama, danas, kada na sve strane slušamo o borbi za prava žena, kada mislimo da je to gotovo ostvareno jer se krećemo u uskom krugu nama sličnih. Krenimo samo malo dalje, zagrebimo dublje i stići ćemo u svet koji se mentalno nije pomerio sa početka prethodnog veka. I tako, kao i u svakom segmentu ovog našeg društva, nailazimo na jednu bolnu dihotomiju koja guta svoje žrtve jer, čini mi se, iz nje potiče ovo silno nasilje koje se nad ženama čini. Ostaci prošlosti, vaspitanje čvrstog patrijarhalnog korpusa, prema slobodi emancipacije. Muž kao centar, sudbina i stub porodice, onaj koji se sluša i koji o svemu odlučuje, prema ženama koje žive svoj nezavisni život jer su naučene u međuvremenu kako na to imaju pravo. A svako nesaglasje dovodi do sukoba.
Kod nas svet priznaje samo dve kategorije žena: ženu mučenicu (šta će jadna kad mora) i vamp divu. Sredini nalazi mane, jer, ili nije dovoljno vredna i skromna, ili nije dovoljno lepa. Vrednu i skromnu sažaljevaju, a vamp im je toliko nedostižna da joj sve opraštaju. Tako sažaljenje postaje najviši domet kojim društvo nagrađuje ženu, sve preko toga, izaziva zavist, podsmeh i zlurade komentare.
Naša obična žena se vaspitava na Mionama i Majci Jugovića. Ona mora da trpi, da se bori i odriče, da živi uprkos svemu. Ona žali u hodu, modrice podrazumeva, savete prihvata, ne gleda u oči, ruke su joj uvek zauzete. Ona rađa herojski, ćuteći, a rađa poslušne kćeri i Obiliće. Sve što se iz ovog portreta otme, dostojno je prezira.
Zato svaka od nas ima potrebu da se preispituje i pravda jer nosimo na leđima, svesno ili nesvesno, teg tradicionalnog. Poričemo ga, brišemo i guramo, ali on postoji. Samo disciplinom, obrazovanjem, dubokim uverenjem i neodustajanjem ostajemo cele i svoje. Jer… ja neću kćer sa glavom bez jezika. Hoću lajavicu sa viškom reči, sa viškom ideja. Neću Obilića. Hoću zanesenog za pesmu, za nauku, za lepotu vihora koji podigne neka glokna. Hoću život, a ne žrtvovanje.