Postoje mnoga istraživanja i ankete o tome koje osobine bi trebalo da ima nastavnik da bi bio voljen i poštovan od strane svojih učenika. Strpljenje, objektivnost, doslednost, stručnost, smisao za humor… Naveli su đaci. Pretpostavljam da su sve ove osobine poželjne kod svih ljudi kojim god poslom da se bave.
Nisam sprovodila nikakva istraživanja, ni ankete, ali na osnovu dugogodišnjeg rada u prosveti i u razgovoru sa svojim kolegama, ovo su osobine koje volimo i cenimo kod svojih učenika:
– marljivost u radu
– dobra saradnja na času
– razumevanje za probleme nastavnika
– uljudnost u ponašanju i komunikaciji
– motivisanost i zainteresovanost za rad
Ovaj spisak nije konačan. Svi koji rade sa decom mogli bi da pridodaju još osobina koje bi učenik trebalo da ima. Nastavak ovakve liste zavisio bi od karaktera, temperamenta i ličnih afiniteta svakog nastavnika ponaosob. Lično, dodala bih iskrenost i duhovitost. Ali…
Iskrena devojčica
Četrnaest godina predavala sam starijim razredima, a onda sam počela da radim s decom mlađeg školskog uzrasta. Ne mogu da opišem koliko mi je u početku bilo teško. Imala sam utisak da sam počela da radim neki sasvim novi posao. Sve u svemu, osećala sam se kao pravi početnik. Posebno mi je bilo naporno u prvom i drugom razredu, jer nema ni čitanja, ni pisanja. Sve se, uglavnom, svodi na crtanje, pevanje i stalno ponavljanje.
Po planu i programu engleskog jezika u prvom razredu, u to vreme, bilo je potrebno da do kraja septembra učenici savladaju svega nekoliko boja, nekoliko reči vezane za školski pribor, brojeve do deset i tri pozdrava na engleskom.
Nakon besomučnog ponavljanja jednih te istih reči i fraza, jedna devojčica podigla je ruku i pitala „Je li, je l` ti znaš engleski?” Potpuno zbunjena pitanjem i načinom kako je postavljeno, gotovo da sam jedva promucala „Pa, valjda znam nešto, šta ti misliš… Da li ja znam engleski?” „Pa, ja mislim da ti i ne znaš baš nešto naročito” usledio je odgovor.
Dečak sa smislom za humor
Bila sam na početku radnog staža. Naglasila sam svojim učenicima da slobodno mogu da me pitaju ukoliko im nešto nije jasno, ili ako žele da saznaju značenje neke reči koja nije obuhvaćena planom i programom.
Jedan učenik sedmog razreda prišao mi je sa ceduljicom na kojoj je bila napisana, meni, sasvim nepoznata reč. Obećala sam da ću mu reći na narednom času. Čim sam stigla kući, počela sam da tražim „zadatu” reč u svim rečnicima koje sam imala u to vreme. Bila sam zaintrigirana. Pozvala sam koleginicu telefonom, ali ni ona nije mogla da mi pomogne.
Početkom sledećeg časa, prišla sam učeniku i rekla da nisam uspela da saznam značenje reči. Odmahnuo je rukom uz osmeh: „Ma, nema veze, nastavnice, ja sam je ionako izmislio.”
Devojčica je bila sasvim iskrena jer je pomislila da njena nastavnica zna da broji do deset, zna da imenuje nekoliko predmeta i boja i zna da kaže Hello, Bye ili See you! Pa to je sve što je ona imala priliku da vidi.
Dečak je pokazao ne samo da je duhovit (Nekolicina mojih kolega upotrebila je jedan drugi pridev) već i kreativan jer je reč izgledala baš ‘engleski‘.
Priznajem da mi nije bilo nimalo prijatno u obe situacije. Danas, sa ove distance, doživljavam ih kao anegdote i rado ih se sećam. Ostaje, međutim, pitanje koliko se zaista ceni iskrenost i smisao za humor ne samo kod učenika, već kod ljudi uopšte – posebno ako nam njihove osobine ‘udare‘ na sujetu koja je prisutna manje-više kod svakog od nas.
Autor: Marina Raičević, prof. engleskog jezika